Давид Гросман о вирусу корона

Познати израелски писац Давид Гросман написао је текст поводом пандемије вируса корона. Текст представља пишчев поглед на тренутну ситуацију и на могуће последице ове пандемије на наш живот и вредности. Давид Гросман требало је да половином марта борави у Србији, поводом српског издања свог новог романа „Живот се са мном много поиграо”, али је то отказано због пандемије вируса корона. Гросманов текст премијерно је објављен у петак у енглеском издању израелског листа „Хааретз”, а ових дана се објављује у низу светских медија. Српско издање овог текста ексклузивно објављују сајт Гросмановог српског издавача Архипелага (www.arhipelag.rs) и Архипелаг магазин, као и портал Нова.рс.

„Већа је од нас, епидемија, и у одређеном смислу није схваћена. Јача је од сваког непријатеља од крви и меса кога смо сусрели, снажнија од сваког суперхероја кога смо дочаравали у својим маштањима и у филмовима. Повремено нас пресече мисао да ћемо можда овога пута, у рату против ње, изгубити, уистину изгубити. Светски пораз. Као у данима „шпанске грознице”. То је мисао која се одмах одбацује, јер како бисмо уопште могли изгубити? Уосталом, ми смо људи 21. века! Модерни смо, компјутеризовани, наоружани небројеним оружјем и средствима за уништавање, заштићени антибиотицима, имунизирани… Ипак, нешто у свему томе, у овој епидемији, каже да су правила игре овога пута другачија од оних на која смо навикли, заправо, толико другачија да се може рећи да за сада у овој игри нема правила. Са страхом пребројавамо сваког сата болесне и мртве у свим крајевима света. Док непријатељ који је насрнуо на нас не показује знаке замора или успоравања, док коси међу нама без прекида. Иако користи наша тела да би се умножавао(…)

И нека благословен буде хумор, најбољи начин да се све ово издржи. Када смо у стању да се насмејемо вирусу корона, тада, заправо, кажемо да нас он још није одвео у потпуну парализу. Да у нама још постоји слобода кретања. Да се и даље боримо против њега и да нисмо само његова беспомоћна жртва (тачније, ми смо, у ствари, његова беспомоћна жртва, али смо изумели начин да заобиђемо ужас тог знања, па чак и да се забављамо с њим). За многе од нас епидемија би могла постати судбоносан и формативан догађај у наставку живота. Када коначно нестане, а људи након дужег затварања изађу из својих кућа и станова, могу се артикулисати нове и изненађујуће могућности: можда ће то дотаћи саме темеље нашег постојања. Можда ће опипљивост смрти и чудо спасења од ње уздрмати и расплакати жене и мушкарце. Многи ће изгубити своје најмилије. Многи ће изгубити радно место, средства за живот, достојанство. Али када се епидемија заврши, можда ће бити и оних који неће желети да се врате у свој ранији живот. Биће оних – оних који то могу, наравно – који ће напустити посао који их је годинама гушио и спутавао. Неки ће одлучити да напусте породицу. Да напусте свог партнера. Да донесу дете на свет, или да дефинитивно одустану од тога. Биће оних који ће изаћи из неког ормара (из свих својих ормара). Неки ће почети да верују у Бога. Појавиће се верници који ће постати отпадници. Вероватно ће свест о краткоћи и крхкости живота подстаћи мушкарце и жене да успоставе нови редослед приоритета. Да много више инсистирају на разликовању жита од кукоља. Да много боље разумеју да је време – а не новац – њихов најдрагоценији ресурс”, пише Гросман.