Razgovori sa Handkeom

Kraći telefonski razgovor sa Peterom Handkeom. Iz Kelna u Pariz... Kao da sam izašao iz teksta na kome upravo radim (Wunschloses Unglück, Nesreća bez želja, treće izdanje). Kao da smo to Napisano nastavili uživo, razgovarajući...

Peter je zvučao pomalo setno. Ne tužno, ni potišteno. Reklo bi se da mu je glas bio mekši i blaži. U jednom trenutku sam pomislio da ponavlja boju glasa iz mladosti. To me je i „podiglo” iz neke duševne „začaurenosti”. Nije on delovao kao neko ko se ne oseća dobro. Baš kao što se ni ja ne osećam loše svih ovih dana.

Obojica smo, naizmence, psovali političare i glajhšaltovane medije. Utoliko mi je naš razgovor delovao kao produženje Napisanog. „Isti motivi, iste teme, isti repertoar, pa i iste reči sada u razgovoru”, pomišljam. Peter je psovao političare, jer kao da „nemaju ništa da kažu”. Ili, „ne umeju da kažu ništa”, pomislio sam. Rekao sam: „Baš sada pokazuju svoje pravo lice, na najnižem su nivou, a pripadaju gornjoj kasti.” „Izdiru se”, „naređuju”, kazao je. „Ništa ne pripovedaju, ne pokazuju nimalo nežnosti, ne shvataju da su ljudi individue a ne pleme, stado, i grupe”, dodao je. „Nemaju empatije”, pomislio sam. „Izlaziš li napolje”, upitao sam. „Da. Ponesem plastičnu kesu sa bocom vina, i sedim na jezeru, nigde nikoga”, rekao je. „Vreme mora da je prelepo kod tebe”, kazao sam. „Veličanstveno, baš sada, ovih dana”, potvrdio je.

Zamišljao sam Pariz, ali pre svega predgrađe i to mesto tamo, Šavilj, i okolinu Versaja; zamišljao sam ispupele i olistale grane stabala iznad jezera na kome smo više puta sedeli i obedovali, ili samo pili vino. Zamišljao sam puste ulice tog predgrađa, i puteljak koji je sa glavne ulice skretao kroz gusto rastinje, žbunje i drveće šumarka i vodio ka Handkeovoj kući u kojoj je zdanje dominiralo poput malenog zamka oivičenog dvorištem u kome su kao u divljini rasle sve moguće ovdašnje i svugdašnje biljke, u kome su, nikuda a svuda, vodile staze i stazice, pa one budžake iza kuće gde smo se nekada, pripiti, ko zna zašto skrivali. Zamišljao sam Vendersovu sliku iz mladih dana koju je Peter ostavio napolju da je dorađuje zub vremena, dok se ne raspadne i razloži u sastavke ovog vremena koje mi se učinilo i kao izbočina, čvoruga, masnica posle nečijeg šamara na telu istorije o kojoj sam mogao da razmišljam samo u nakaznim slikama.

„U stvari, osećam se, čas ovako, čas onako; kao i ti, zar ne?”, rekao je Peter Handke. „Da”, odgovorio sam. „Ti imaš posla, zar ne”, dodao je. „Da. Prevodim Das zweite Schwert, Drugi mač, i pregledavam lekturu Nesreće bez želja; utoliko sam i miran”, kazao sam. „Ja još ne radim ništa. Ne mogu i ne želim da reagujem na ono što mi se neposredno dešava. Čekam da za pisanje dođe taj trenutak”, rekao je Peter Handke. „Potrebna je distanca”, konstatovao sam. „Da”, potvrdio je. „Potrebna je Odsutnost. Jer tek u Odsutnosti postaješ prisutan, kazao si toliko puta, zar ne?”, nastavio sam. „Da”, potvrdio je.

Rekao sam: „Uskrs je”. „Uskrs je”, potvrdio je Peter Handke... I zašto sam najedanput osetio miris prošlogodišnjih jabuka na stočiću u dvorištu oko Handkeove kuće. Na tlu ispred stepenica ugledao sam gomile knjiga, ostavljenih napolju da ih dorađuje zub vremena. Video sam tamo i Wunschloses Unglück u mom prevodu, davno objavljeno prvo izdanje, pod nazivom Užas praznine. Bio sam ponosan što smo Vim Venders i ja zajedno napolju u dvorištu Petera Handkea, na tom predivnom prolećnom vremenu: Vim kao slika, ja kao prevod knjige, a Peter Handke kao pisac povesti o nama.