Otmica Evrope

Srbija je uvek bila čudna zemlja, već samom činjenicom što je svetu dala dve potpuno različite stvari – reč vampir i šljivovicu. Kad je jednom otišao u Evropu, pre svega u engleske tmurne zamkove, čak nas je i vampir napustio i smestio se u uslovima koji su mu više odgovarali! Ostala nam je šljivovica i kao večno sanjani, a nedostižni san Evropa i evropsko, iako je Balkan geografski, a civilizacijski preko starih Grka, oduvek bio deo Starog kontinenta. Ali naše sumnje ili večiti strah da ćemo od nekog biti osvojeni (jer nam je istorija punija ropstvom nego slobodom, čime se može razumeti pomenuti strah i nepoverenje), stvorili su kod nas još u 19. veku podelu na Jevropu i Jevropljane, kako su ironično čak veliki pesnici nazvali one koji sve zaboravljaju zarad Jevrope, i na one druge kojima je najvažnije biti izvorno naš.

Možda se varamo, ali izgleda da se „bitka” još nije završila ni s naše ni sa evropske strane, zašto je najbolji primer naša trenutna politička situacija. Mada se na prvi pogled čini da su u ovom slučaju obe demokratske stranke (i DS i DSS) veoma udaljene jedna od druge, reč je zapravo o sindromu malih razlika – prva kao naš glavni cilj ističe evropske integracije, ali nikako ne zaboravlja nacionalno i problem Kosmeta; druga ostvarenje nacionalnog cilja stavlja ispred evropskog, ali ne negira evropsko i sve ono što Evropa sa sobom nosi. Najneverovatnije u celoj ovoj priči jeste ponašanje nekih malih stranaka koje su od izrazito antievropskog stava odjednom postale „veći katolici od pape”. Puna su im usta Evrope, kao što su nekad bila puna nečeg sasvim drugog i suprotnog, toliko da s nekoliko poslanika drmaju srpsku političku scenu i prete kao da su grčki vrhovni bog Zevs!

Namerno smo pomenuli Zevsa, jer je od njega sve počelo, naravno u mitu da bi se skoro tri hiljade godina kasnije pretvorilo u farsičnu stvarnost. Slobodno se „šetajući” s jednog na drugi kraj starogrčkog sveta moćni Zevs video je jednog dana feničansku princezu Evropu u igri na obali mora. Da bi je zaveo pretvorio se u divnog belog bika, u koga se princeza zaljubila i ocu svih grčkih bogova i polubogova uskoro rodila tri sina. Jedan je bio čuveni Minoj, vladar Krita, po čijem je imenu najstarija evropska kultura dobila naziv minojska. U slavi ga je nadmašio sin-čudovište Minotaur, takođe rođen iz neprirodne veze Minojeve žene s jednim bikom. Da bi sakrio svoju sramotu kralj Minoj je za Minotaura sagradio čuveni kritski Lavirint.

Na našu nesreću, u nekom sličnom lavirintu (političkom, a ne mitskom) nalazi se Srbija danas. Kažemo nesreću, jer neki naši politički lideri misle da su bogomdani za ulogu Zevsa, misleći da će tako promeniti sudbinu Srbije, mitski rečeno da ponovo mogu zavesti nekadašnju princezu Evropu, koja je sad stara i posustala, ali i dalje neodoljiva, ovog puta politički.

Niko i ne pominje njeno intelektualno zračenje, ne samo zato što se u njenoj nutrini kriju mitski počeci evropskog i boginja po čijem je imenu naš kontinent nazvan, već i grčko filozofsko čudo, hrišćanstvo i iskušenja svetih otaca, i na kraju temelji modernog demokratskog mišljenja, do tehnološkog sveta kome, izgleda, nismo dorasli.

Današnja Evropa toliko je sofisticirana i virtuelna da male balkanske vođe, ako se ne urazume, mogu vrlo lako da budu „ulovljeni”, pre no što „ulove”, da parafraziramo Momčila Nastasijevića, jednog od najvećih srpskih pesnika 20. veka. Znamo kako se mit završio, ali se kraj ovom našem političko-zavodničkom zamešateljstvu još ne nazire.