Dijalogom do kompromisa

Obnavljanjem dijaloga sa Prištinom Republika Srbija se nenadano našla u skoro bezizlaznoj situaciji. Pobedom albanske partije „Samoopredeljenje” na prištinskim izborima došlo je do preokreta u prištinskom pristupu dijalogu sa Republikom Srbijom. Prištinska strana više nije bila voljna da razgovara o bilo čemu drugom sem o uslovima pod kojim bi došlo do međusobnog priznanja i učlanjenja tada već republike Kosova u Ujedinjene nacije. Javno su istaknuti zahtevi Prištine koje je sada bivši koalicioni partner „Samoopredeljenja” sažeo u pet tačaka; 1. Očuvanje teritorijalnog integriteta Kosova, 2. Poštovanje Ustava Kosova, 3. Međusobno priznanje, 4. Učlanjenje Kosova u UN, 5. Naplata ratne štete od Republike Srbije.

Za ove tačke može se reći da su prihvatljive za sve Albance od grčke granice do najvišeg vrha Kopaonika.  Sem toga, pregovori se vode pod pokroviteljstvom Francuske i Nemačke,  kao i Sjedinjenih Država, zemalja koje ne samo da su priznale nezavisnu republiku Kosovo, već su i aktivno učestvovale u svim ratovima na tlu bivše Jugoslavije protiv različitih srpskih vojnih formacija, a na kraju i u napadu na samu Republiku Srbiju kako bi joj otele Kosovo. Učešće ovih sila u dijalogu tražila je Priština i to dobila, dok predlog Srbije da se u dijalog uključi i Rusija očigledno nije uspeo. Naizgled potpuno beznadežna situacija.

Međutim, setimo se pritiska velikih sila na Srbiju 1915. godine da Srbija ustupi deo Makedonije Bugarskoj. U isto tako beznadežnoj situaciji kada su velike sile ucenjivale Srbiju podrškom u ratu, srpski pregovarač g. Pašić je to hladno odbio znajući cenu koju bi Srbija morala da plati. Samo za tri godine Bugarska je bila ta koja je morala Srbiji da ustupi deo svoje Makedonije. Sada bi trebalo da i Srbija postavi svoje zahteve; 1. Očuvanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, 2. Poštovanje Ustava Republike Srbije, 3. Referendum u Republici Srbiji o pokrajini Kosovo i Metohija, naravno referendum na celoj teritoriji republike, kao što to zastupa SAD za Ukrajinu, 3. Reintegracija Kosova i Metohije u pravni sistem Republike Srbije.

Zahtevi Prištine su u stvari samo prvi korak ka prisajedinjenju Kosova i Metohije Albaniji, što lider „Samoopredeljenja” i ne krije. Svaka tačka je dobro promišljena i vodi ka tom cilju. Prva tačka je tu  da se slučajno neki deo bivše pokrajine ne dodeli Srbiji. Ovde treba istaći da je izgleda u dosadašnjim razgovorima bilo reči i o tome. Jedan visoki američki zvaničnik je izjavio da je srpska strana predložila takvo razgraničenje, čak nudeći i deo sadašnje teritorije republike. Bar do sada naša strana ovo nije demantovala. Druga tačka odbacuje svaku mogućnost stvaranja bilo kakve asocijacije srpskih opštine jer je to protivno njihovom Ustavu.

Postavljanje ovako dva oprečna predloga na dnevni red moglo bi, kroz dugotrajne i složene pregovore, da dovede do nekog kompromisa kojim bi delimično bile zadovoljne obe strane i do uspostavljanja jedne pravne i liberalne države koja ne bi bila zasnovana na etničkom principu nego na vladavini prava kao što je to slučaj u svim slobodnim i prosperitetnim zemljama na Zapadu.

Rade Kalik,
Beograd