Ispeci pa reci(procitet)

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić se upravo na stranicama „Politike” proteklih nekoliko godina kontinuirano bavio publicistikom na kulturnoistorijske teme u kontekstu glavnog grada Srbije. Tekstove iz rubrike „Priče o Beogradu” kasnije je sakupio i objavio u „Knjizi o Beogradu” u izdanju jedne ovdašnje ugledne izdavačke kuće, a incident sa spaljivanjem koji je pratio njenu promociju iskorišćen je onomad za „spin” o „onima koji spaljuju knjige, a zna se ko je to ranije u istoriji radio”.

Dirljiva je Vesićeva želja da ne bude puki gradski funkcioner kakvi dolaze i prolaze, nego da se dublje upiše u istoriju Beograda. Nažalost, sve češće neki od njegovih poteza ga uveliko preporučuju za mesto na crnim stranicama te istorije. Na tragu vesti o promeni imena Zagorske ulice u Zemunu stigla je najava skorašnjih promena imena još nekih ulica (Porečke, Hvarske, Hrvatske i Zeničke na Paliluli, zatim Splitske, Podravske, Bjelovarske i Murske na Voždovcu, Ljubljanske, Bledske, Šibeničke, Bosanske i Mariborske na Zvezdari, Celjske na Vračaru, Lopudske na Savskom vencu, uz nagoveštaj da ni status Mostarske i Sarajevske u istoj opštini nije baš najsigurniji), a Vesić je tim povodom izjavio: „Nije normalno da mi u Beogradu imamo Hrvatsku, Zagorsku, Zagrebačku ili Zadarsku ulicu. (…) Moj stav je da je to pitanje reciprociteta. (...) Zato ćemo nastaviti da menjamo imena svih ulica koje nose naziv po onima koji više nemaju veze sa Srbijom, kao i po sredinama u kojima bilo šta što dolazi iz Srbije nije dobrodošlo.”

U proteklih nekoliko dana, otkad je ova informacija obnarodovana, bilo je već dosta reakcija – od efektnih i razložnih do prilično promašenih. Ne postoji, međutim, nijedna pozicija s koje bi se Vesićeva logika mogla braniti. Imena ulica nemaju veze sa reciprocitetom, nego jedino sa kontinuitetom. A ako bi se insistiralo na reciprocitetu, onda je valjda časno i junački reciprocitet tražiti pre svega od velikih zemalja, a ne onih manjih. Kakvog ima smisla da Beograd u samom centru ima ulicu Džordža Vašingtona, a da u ni u Vašingtonu ni u Njujorku nema ni Karađorđeve ni ulice Miloša Obrenovića? Ruzveltova može da ostane, ali ako u Vašingtonu ili Njujorku što pre osvane ulica Petra Stambolića ili Živana Vasiljevića. Isto tako, da se brišu Poenkareova i Žorža Klemansoa, dok usred starog jezgra Pariza svoje ulice ne dobiju Nikola Pašić i Stojan Novaković. Kad se uspostavi ta vrsta reciprociteta, tek onda valja ići u detalje.

Šalu na stranu, u srpskoj javnosti su se često mogle čuti kritike što su početkom devedesetih u Zagrebu i Sarajevu, recimo, promenjena gotovo sva imena ulica i ustanova koje imaju veze sa srpskom istorijom i srpskom kulturom. Bilo je takvih kritika i u samim tim sredinama. Nije najveći problem s takvim odlukama što se njima nanela neka šteta Srbiji kao državi, problem su zapravo imale same te sredine odričući se dela svoje baštine i vlastitog istorijskog kontinuiteta. Drukčiju politiku Beograda u vezi s istim pitanjem imalo je tada smisla čitati kao pristajanje uz drukčiju kulturološku i civilizacijsku paradigmu.

Ovakvom odlukom Beograd poručuje Zagrebu i Sarajevu: vi ste sve vreme bili u pravu, a mi smo grešili; vaša politika je bila ispravna, a mi smo bili glupi pa smo to kasno shvatili.

Čak i kad bi se prihvatila ideja da u Beogradu treba da postoje samo ulice čija imena najdirektnije podsećaju na kulturu i istoriju srpskog naroda, zar Vesić (ili bilo ko) zaista misli da ulice Hrvatska i Bosanska nemaju veze sa Srbima? Na tome će mu vrlo srdačno aplaudirati hrvatski i bošnjački nacionalisti. Što se tiče Šibeničke, mogao bi malo da porazgovara sa Milutinom Dedićem, recimo. A kad je o Mostaru i Sarajevu reč, to je tek perverzija. Neka onda briše i Šantićevu i Osmana Đikića i Gavrila Principa , pa u krajnjoj liniji i onu tek odskoro postojeću Mome Kapora. A i sala u Muzeju Jugoslovenske kinoteke (u Kosovskoj 11) koja se zove „Dinko Tucaković” mogla bi možda da ponese novo ime, pošto nam je saopšteno da Zenica „nema veze sa Srbijom”, a, eto, Dinko Tucaković se, možda niste znali, baš tamo rodio.

Ovakvom promenom imena ulica, Beograd ne nanosi štetu apsolutno nikom osim samom sebi. Ako uopšte postoji ijedno ime neke centralne beogradske ulice koje ima (eks)jugoslovenski koren, a koje bi imalo smisla menjati, onda je to Beogradska ulica. Pošto u Zagrebu nema Zagrebačke, kao ni u Sarajevu Sarajevske, i pošto valjda ni u jednom svetskom gradu ne postoji ulica nazvana upravo po tom gradu, jer su, je li, sve ulice svakog grada ulice upravo tog grada, tu bi jedino eventualno vredelo ispoštovati Vesićev reciprocitet.

Pisac i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista