Bez pozorišta nema ni nas

Verujem da se svi pitamo šta i kako dalje. Ovako je Spasoje Ž. Milovanović, direktor Narodnog pozorišta u Nišu započeo pismo svojim kolegama iz Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, koje je poslao i redakciji „Politike”. Milovanović je jedan od retkih umetnika koji je u poslednje vreme pokazao pozorišnu inicijativu, a tema kojom se ovom prilikom bavio odnosi se na funkcionisanje institucionalnih pozorišta u doba pandemije.

– Evo nekih mogućih teza, koje vas molim da prokomentarišete, nadogradite, raspišete, dopišete. Da bi se niz koji sledi realizovao potrebna je pomoć osnivača odnosno države: zdravstvena, finansijska, organizaciona... – naveo je Milovanović uz komentar:

– Proređena publika, sa maskama je više-manje sigurna ili svakako sigurnija od ansambla. Pozorište može publici, na ulazu da podeli maske, u slučaju da neko nije poneo svoju. Sledi dezinfekcija ruku, merenje temperature. Posle svake probe i predstave, podrazumeva se dezinfekcija prostora.

Tri nedelje pre početka rada svi zaposleni, kao i spoljni saradnici, od reditelja, preko glumaca, do higijeničara, i njihovi ukućani treba da idu na testiranje i u karantin (iskustvo sportista).

Testiranje na početku rada, a zatim testiranje na svakih mesec dana. Ko je pozitivan nakon početka rada, ide na bolovanje i kažnjava se za ugrožavanje javnog zdravlja. Pozorište ide u karantin dve nedelje, pa sledi novo testiranje i vraćanje u normalu.

Ovolika testiranja i dezinfekcije, primećuje Milovanović, svakako zahtevaju dodatnu pomoć osnivača.

– Prevencija i kaznene mere su potrebne da se svi mi nekako dovedemo u red, zaista vodimo računa, vratimo se i usredsredimo na posao, koliko-toliko naviknemo na život sa koronom i čitav niz drugih razloga. A na početku i kraju bez pozorišta nema ni nas ovakvih kakvi jesmo, sada i ovde – navodi Milovanović.

Bez ikakve sumnje budžeti će nam, tvrdi dalje Milovanović, biti ili već jesu umanjeni. I to, na našu žalost, opravdano.

Zato predlažem ne da kukamo na osnivača grad-državu, već da probamo da izvučemo najbolje od mogućeg i ujedno postavimo pravila igre koja će svima da olakšaju život.

– Imaćemo manji broj premijera, festivali će biti skromniji. Moraćemo da se približimo svesti da smo budžetska pozorišta, i da takozvane zarade od gostovanja budu minimalne, maksimalno 100.000 dinara posle odbijanja realnih troškova puta, honorara i neoporezivog dela dnevnica, uključujući i beogradska pozorišta i takozvane tezge.

Na redovnom, kao i na premijernom repertoaru treba da se igraju predstave koje mogu same sebe da isplate i da se na taj način formiraju cene karata, predlaže umetnik i sugeriše:

– Honorarni saradnici moraju da imaju razumne zahteve za honorarima, možda i da se uradi zvaničan, zajednički troškovnik, odnosno kategorizacija umetnika kojeg bi se pridržavala sva pozorišta i osnivači.

Status umetnika bi se dobijao, navodi Milovanović, na osnovu broja nagrada na domaćim, međunarodnim i regionalnim festivalima na teritoriji Srbije. Tako bi u prvoj kategoriji bilo Sterijino pozorje, Bitef i Festival bez prevoda, u drugoj Dani komedije, Pozorišno proleće, Festival praizvedbi, Borini pozorišni dani, Teatar u tvrđavi, Nušićevi dani, Joakim inter fest, Festival monodrame i pantomime, odnosno trećoj Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić”, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, Festival mladih pozorišnih stvaralaca Leskovac, Nova tvrđava teatar, Šekspir festival, Dani Zorana Radmilovića, Festival klasike, Teatar na raskršću.

– Da bi bio glumac prvak, najskuplji reditelj, pisac, kompozitor, umetnik mora da ima minimum po jednu nagradu sa svih festivala kategorisanih na prvom i drugom mestu, osim na Bitefu. Nadalje se status umetnika i visina honorara određuje po sličnom principu iskustva kategorizacije naučnih radova.

Svako pozorište i osnivač su dužni da obezbede minimum jednu najskuplju premijeru po polusezoni, jedno gostovanje drugog pozorišta u dva meseca... Bogatijim pozorištima se, brojčano i novčano, ostavlja da rade više premijera, predlaže Milovanović.

Takođe, dodaje, neophodno je da se napravi jasno merilo koliko pozorište treba da ima zaposlenih.

– Ovim pre svega mislim na čudnu disproporciju broja zaposlenih od grada do grada: Narodno pozorište Pirot ima 19 zaposlenih, Kruševačko pozorište 46, Užičko pozorište 48. Svest o značaju pozorišta najjasnije bi došla do izražaja ako bi se kao jedna od neophodnih mera uvela da se status grada dobija pod uslovom da ima institucionalno pozorište sa celovečernjom i dečjom scenom i jasno propisanim brojem zaposlenih, brojem sedišta, veličinom scene i adekvatnom opremom.

Mislim da bi ovo, navodi na kraju svog pisma Milovanović, mogao da bude i kao neki zametak ako ne zakona o pozorištu, ono bar pravila funkcionisanja teatra i obaveze osnivača i pozorišta. Svaki novi predlog, sugestija, komentar, podvlači Milovanović su korisni kako bi se našlo rešenje za novonastale okolnosti.