Tačno u podne, posle ponoći u La Rošelu

U vreme ove pandemije virusa korona imadoh šansu. Umesto u Parizu, koji još opasno stenje pod pandemijom, nalazim se u La Rošelu. Na francuskoj atlantskoj obali. Kod kompanjonke, Francuskinje. Ponoć je. Da zaboravimo virus korona, na DVD-u gledamo film moje mladosti „Tačno u podne”. S Garijem Kuperom i njegovom ljupkom ženom, u ovom filmu, Grejs Keli. Skoro da u ovom legendarnom vesternu iz daleke 1952. godine dođosmo do onog legendarnog dvoboja pištoljima, koji bi dogovoren „tačno u podne”, kad odjednom – zazvoni telefon. Nazva me, niko drugi nego „lično i personalno” ukrajinski biznismen Aleksandar Boguslajev (42). Da mi saopšti da je ovih dana za deset miliona evra kupio ostrvo Galinara, koje ima oblik kornjače. Vlasnici mu dotad behu devet porodica iz italijanske Ligurije i Pijemonta. Što će reći, isplatio im je, svakom ponaosob, milion evra a i ponešto „sitnjaže” (na moju nesreću, nisam među njima).

Već sam se gotovo navikao da me Aleksandar Boguslajev, i to obično posle ponoći, nazove da mi priča o svojim najnovijim kupovinama. Ili namerama da nešto krupno kupi. Valjda ne može da spava. Pita me kako sam. Odgovorih mu da se, generalno, dobro osećam. Izuzev, stalnoprisutnog i velikog straha od korone. Novinarskim zanatom rečeno, dade mi Boguslajev ideju šta da iz letnjeg i vrućeg Pariza i Francuske napišem za rubriku „Pogledi” „Politike”. Za koju iz Grada svetlosti pišem, evo, već duže od deset godina. Još od teksta „Naš jezik u EU” koji beše objavljen 14. februara 2010. Dlanom o dlan – prohuja deset godina. Što ti je život...

O čemu, inače, da pišem, kad se, osim već svima poznate korone, ništa naročito, ni u Parizu, ni u Francuskoj, leti ne događa? Maska i distanca. Eto to. Elem, zaustavismo projekciju filma „Tačno u podne”, zarad tog posleponoćnog telefonskog poziva Aleksandra Boguslajeva. Prema mojim dalekim prisećanjima, bejasmo još vrlo daleko od onog čuvenog revolveraškog obračuna „tačno u podne” između šerifa (Gari Kuper) i nestašnog razbojnika. Koji nikako nije imao nameru da prestane da pravi grdne probleme u šerifovom, inače mirnom, gradiću. Ovaj legendarni kaubojac ja, rođeni Beograđanin, gledao sam, ako se ne varam, kad bejah u prvom razredu moje Druge sarajevske gimnazije na Koševu.

„Šta bi mi preporučio da kupim u Parizu?”, upita me iznenada Boguslajev. Kupi, velim, veliki apartman, na primer, u šestom pariskom kvartu. I obavezno na Trgu Firstenberg. Ma, lepota jedna! U samom si centru elitnog šestog pariskog kvarta Sen Žermen de Pre. A uopšte nema buke. Šta, hoćeš više? U Parizu, tišina se plaća zlatom. U sredini ovog trga je „rondo” od betona, s pobodenom starinskom i romantičnom noćnom svetiljkom u obliku zvona, koja svetli prigušenim žućkastim svetlom. Noću, kad se pariska svetla upale, ovaj trg je zaista jedan od najromantičnijih kutaka Pariza. Zbog tog „ronda” automobili koji uđu na trg mogu se kretati samo u prvoj ili u drugoj brzini. Lepše mesto u Parizu za mene ne postoji. Ali, ima jedan problem prilikom kupovine stana. Nema tu onog standardnog načina prodaje apartmana. Ono: „à vendre” (na prodaju). Apartmani sa ovog elegantnog, tihog i skupog pariskog trga, prodaju se po sistemu – „od usta do uha” (de bouche à oreille). Zašto tako? Zato, jer stanari nipošto ne žele da za novog komšiju dobiju nekoga što će im „truliti život”. Na primer, nekog ko ima brdo novca, ali će praviti nesnosnu buku i neće im dati da spavaju.

„Poznajem jako dobro Pariz, ali možeš li mi predložiti još neku elitnu parisku lokaciju, gde bih mogao da kupim lep i velik stan”, nastavlja s pitanjima Aleksandar Boguslajev. Predložio bih ti da kupiš, recimo, veliki apartman u staroj zgradi tipa „osmanien”, u ulici Renuar, u kvartu Pasi u nadaleko čuvenom Šesnaestom kvartu, na zapadu Pariza. Uopšte nije daleko od čarobne rezidencije ambasadora Srbije u Parizu, na Bulevaru Deleser, koja je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika Francuske. Nedaleko od rezidencije ambasadora Srbije, u istom bulevaru, živi i bivši francuski premijer Eduar Baladir.

Ulica Renuar, u kojoj je pri samom njenom kraju, s leve strane, prizemna kuća s velikim vrtom, u kojoj je živeo i svoje najveće romane napisao veliki francuski pisac Balzak. „Taj podatak mi je od apsolutno velike važnosti da se odlučim”, reče Boguslajev, zaželevši mi laku „virus korona noć”. Šalu na stranu, ovo s Boguslajevom, ali ne svide mi se što mi zažele laku „virus korona noć”. Apropo tog „virus korona kauboja”, što nam uništi mir i svakodnevno truje živote, pritom nam donevši i nemalu psihičku teskobu, sve više se pitam da li virus korona, zapravo, ide naruku PIO fondovima širom sveta.

Sa ovom nemilosrdnom pošašću koja napreduje galopom rasnog arapskog trkaćeg konja, isplivao je na površinu i – egoizam mladih ljudi. Znaju mladi – i te kako dobro znaju – da stariji čovek koji ima više od 65 godina (penzioner ili ne) i koji uz to boluje od neke hronične bolesti (povišeni krvni pritisak itd), lako može zaglaviti i brzo umreti zbog virusa korona. Uprkos tome, mnogi mladi ljudi bezočno nastavljaju s egoističnim ponašanjem u stilu – „baš me briga za starce”.

I, sve to, naravno, uz potpuno odsustvo „samodiscipline i samoodgovornosti”. Čekaju oni, gotovo po pravilu, na „vladin dekret” da bi odjednom postali pažljiviji. Dekret, koji bi ih visokom novčanom kaznom „rebnuo po džepu” i sve su prilike samo na taj način primorao da u njima najzad proradi zaboravljeni osećaj da nisu „Pale, sam na svetu”. Nego da, osim roditelja, postoje – istrošenog i oronulog zdravlja – i nečiji dedovi i bake.

Koji bi još da žive...

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista