Srebrenica i krivica

Kao i svih godina unazad i ove su, oko 12. jula, srpska sredstva informisanja bila prepuna izveštaja o Srebrenici. Jedni su pisali o genocidu, a drugi o ratnom zločinu. I u jednom i u drugom slučaju glavni krivci su bili Srbi.

Taj zaključak je, naučno gledano, ponavljam – naučno gledano, netačan. Polazi od posledica, a ne od uzroka. Ja sam, za razliku od toga, najveći deo svoje naučne delatnosti na univerzitetu i kao funkcioner u naučnim institucijama širom sveta posvetio proučavanju uticaja religije na politiku, a samim tim na rat i posledice rata. Posebno sam se bavio bosanskim slučajem. Kao rezultat toga nastala je naučna monografija „Od Islamske deklaracije do verskog rata u BiH”. Ta se monografija prvi put pojavila kao feljton pred izbijanje verskog rata u BiH 1992. Njome sam pred rat upozorio da će ga muslimani izazvati. Zatim, kao monografija 1993. I u ponovljenim izdanjima 1995. i 2013. Nalazi se u narodnim bibliotekama u BiH, u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, Britanskoj biblioteci... Štampana je u više hiljada primeraka i svakom dostupna već 27 godina.

Služeći se najozbiljnijom naučnom metodologijom koja je priznata u svetu, prihvatanjem naučne discipline politikologije religije, kojoj je pomenuta metodologija osnov, dokazao sam da je za stvaranje okolnosti koje su pokrenule rat u BiH 1992. primarno odgovorna Islamska zajednica (IZ) BiH, a zatim SDA Alije Izetbegovića. Znači, da nije bilo politike ove dve organizacije – do rata ne bi došlo. Za sve posledice koje je taj rat imao najodgovorniji su IZ i SDA. Samim tim, oni su odgovorni za situacije kao što je srebrenička. Sledeći koji je kriv za rat je NATO, koji je huškao i ohrabrivao ove dve organizacije da rat pokrenu. Tako da bi za svako krivično delo, uključujući i ono koje se u julu 1995. desilo u Srebrenici, najpre trebalo da odgovaraju kompletan Rijaset (Vrhovno starešinstvo) IZ, čitav glavni odbor SDA, zatim vrhuška NATO-a na čelu s Klintonom, Širakom, Mejdžorom, pa tek onda i neposredni počinioci krivičnog dela, koji su nosili srpske uniforme, ali od kojih mnogi nisu bili Srbi – na primer Hrvat Dražen Erdemović. To znači da nijednog Srbina nije trebalo isporučiti Hagu, dok reis ul ulema i Alija Izetbegović nisu osuđeni na najtežu kaznu.

To što sam napisao u toj i svojim drugim naučnim monografijama, za koje opet ponavljam da su prvorazredni dokaz za sudove koji su se bavili nama, pre svega za Međunarodni tribunal u Hagu namenjen Jugoslaviji, najmanje 27 godina izloženo je sudu javnosti.

Federacija Bosna i Hercegovina ima više univerziteta, akademiju nauka, bošnjačku akademiju nauka, univerzitet, više islamskih teoloških fakulteta. Zar nije od primarne važnosti svakoj od ovih institucija da dokažu da je to što sam ja napisao netačno? I da time daju naučni legitimitet osudi Srba. Kako to nisu učinili, ostaje zaključak da je sve to što sam rekao naučno provereno i tačno.

Ta knjiga je trebalo da bude okosnica odbrane Srba izloženih progonima haškog tribunala. Koliko je to tačno, najbolje će pokazati sledeći podatak. Jednog jutra u stanu mi je zazvonio telefon. Ženski glas je kazao da zove iz kabineta predsednika Predsedništa BiH Blagoja Paravca i da on želi da me čuje. Kako sam ga lično poznavao, obradovao sam se da mogu da ga pozdravim. Nakon pozdravnih reči kazao mi je otprilike: „Čitam ovu vašu knjigu. Pa to je najtvrđi materijal za haški sud, kojim se može dokazati srpska nevinost, a muslimanska krivica”. Na to sam zavapio: „Gospodine Paravac, vi ste taj koji odlučuje. Zašto me ne pozovete za sudskog veštaka?” „Nikad mi se više nije javio.”

Prosto je neverovatno da me nikad niko ni iz Srbije nije zvao. Ni za Miloševića, ni za Krajišnika, Karadžića...

A da li je trebalo da me pozovu i da li je Paravac bio u pravu, neka pokažu sledeće činjenice. Ja nisam radio ništa drugo nego sam samo pažljivo čitao službenu štampu i knjige IZ. „Bošnjački” perfektno znam, pa nema sumnje da nisam razumeo šta tamo piše. I to sam naprosto poslagao u pomenutoj i ostalim knjigama.

Za ovu priliku, evo samo jednog karakterističnog citata štampanog i deljenog „urbi et orbi” celoj Jugoslaviji, i to pre rata, da se vidi ko je hteo rat, huškao na njega, objavio ga, započeo i šta je u tom ratu bio cilj. Citat je iz poznate publikacije „Takvim”, koju štampa predsedništo udruženja islamskih verskih službenika. Štampan je u 30.000 primeraka, dakle u takvom broju da se „šutirao” po ulicama. Na str. 68. stoji: „Islam teži da uništi sve države i vlade bilo gdje na licu zemlje koje su suprostavljene ideologiji i programu islama, bez obzira na državu ili naciju koja je na vlasti. Svrha islama je da uspostavi državu na temelju svoje ideologije i programa, bez obzira koja nacija postaje nosilac islama ili pak koja nacija je potkopana u procesu osnivanja ideološke islamske države.Islam traži Zemlju – ne samo njen dio nego cijelu planetu.”

Profesor univerziteta, osnivač naučne discipline Politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista