Nova civilazacija je okrutna

Ove godine navršava se 50 godina otkako je Dragan Lakićević počeo da piše poeziju. „Onaj usamljeni dečak/ na tren se zagledao/ u bistru vodu/ i njene rime”, stih je iz njegove nedavno objavljene poetske zbirke „Prohuja”, u izdavačkoj kući „Partenon”. Kod istog izdavača odštampana je i Lakićevićeva nova zbirka soneta „Žetelica i Šumanović”, nastala u dijalogu sa vajarstvom i slikarstvom. Književna kritičarka Aleksandra Žeželj Kocić objavila je zbirku eseja „Pesnik i jedan čitalac, Ogledi o poeziji Dragana Lakićevića”, takođe u „Partenonu”, što ovu godinu čini posebnom u stvaralaštvu ovog našeg književnika, čiji rad kao glavnog urednika upotpunjuje svako izdanje Srpske književne zadruge.

Kako kroz period od 50 godina vidite promene svoje poezije, ali i njene motivske konstante? A zatim, i paralelno bavljenje prozom, kao i dugogodišnjim uredničkim poslom?

Sve to i potraja i prohuja. Pesme i danas piše dečak koji je u leto 1970. godine, na visinama planine Bjelasice, pomislio: „Prohuja jedna pjesma”. Bio je to početak moje prve pesme, objavljene u sarajevskim „Malim novinama” pre pola veka... Od tada, menjali su se tematski krugovi i pesnički postupci, ali se čini da je osetljivost ostala ista. Sneg i drveće nisu me napustili... Proza je produžetak usmene legende koja nas je podigla. Jezik i parabola približavaju priču poeziji... Urednik se bavi drugima i to mu pomaže da se ne preoptereti sobom: lek protiv sebičnosti i samodovoljnosti. U moje vreme, pisci su bili zaposleni, kao urednici. U to doba izdavačkih urednika: Raičkovića, Pope, Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića i drugih bio sam najmlađi, pa sam sada verovatno jedini preostao. I to liči na pesmu.

Zašto proza ima stalnu prevlast nad poezijom u mnogim kulturama?

Ako je to tačno, kultura time ne bi trebalo da se hvali. U drevnim kulturama poezija je imala prevlast i sadržala je u sebi i prozu... To zavisi od duha, vaspitanja i obrazovanja, kojima se naše društvo ne može pohvaliti. Ko još decu uspavljuje pesmom kraj kolevke? U kojoj se školi stihovi uče napamet? Gde se stiče sluh za strofe, rime i jezičke slike? Čime duhovno hranimo decu – one što su nam najvažniji!

Šta za vas znači skulptura Žetelice?

Ima živih ljudi koji su kao skulpture, ima skulptura koje nas prate kroz život – s njima smo u emotivnom razumevanju, gde je umetnost samo jedna vrsta bliskosti. Te figure usvajaju nas, kao i mi njih. Sećam se spomenika „Borcima i žrtvama fašističkog terora” u mom rodnom gradu – delo vajara Bakića. Zamišljao sam da su to dvoje, sa puškom i zastavom, oni moji rođaci, izginuli u ratu... A Žetelicu u Topčideru vidim kao mladu lepu ženu, Demetru – iz antike došla je da me upozna i kao snop žita nudi snop asocijacija i značenja...

Imate ceo ciklus soneta sa naslovima slika Save Šumanovića?

Moguća artikulacija njegovih zimskih pejzaža, u kojima su slikareve manifestacije snega: koliko sneg ima boja! To su boje tišine, melanholije, smrti, bića...

Šta vam znače toponimi poput Beograda, Topčidera ili Morače, kojima se često vraćate?

Morača je početak mog emotivnog, znači duhovnog života: reka, zemlja i manastir. U Beograd se uziđujem, iz dana u dan, gotovo pola stoleća. Beograd nas oblikuje svojim svojstvima – svako dobije šta zasluži... Meni je zapao Topčider – da u njemu osluškujem sebe i svet. U njemu žive platani-pesnici, a Žetelica se ipak opredelila za mene.

U vašoj novoj pesničkoj zbirci „Prohuja” poetski subjekt razmatra to proteklo vreme pisanja, čak je zabrinut nad tim „šta će biti sa starim knjigama”? Kome su one potrebne?

Stare knjige su kao i stari ljudi: s njihovim nestankom, nestaju i njihovi svetovi – vrednosti... Nova civilazacija je okrutna. Preti opasnost knjigama i njihovoj memoriji. U arhitekturi savremenog stanovanja, dnevni boravak ne predviđa police za knjige... U knjigama su naši glavni oslonci! Ko smo mi bez svojih knjiga – slavnih ili nepriznatih, nepročitanih, svejedno?

U knjizi „Prohuja” postoji i jedan poseban, lični odnos prema drveću beogradskih bašta i parkova. Na koji način osećate njihovu sudbinu i kob?

Dugo sam s njima, video sam i kako umiru. Bez njih svet nije isti, kao ni bez ljudi. Nijedno drvo nije isto, kao ni pesnik... Neka od njih upamtiću samo ja... Kad se zagledam u drvo, vidim mu poreklo, ime, istoriju... Jezik... A da ne govorimo o njegovoj lepoti u smenjivanju godišnjih doba – boje i poruke koje na svojim listovima šalju u kosmos, kao i mi pesme i rečenice...

Kod Servantesa postoji jedna priča o tome kako lovci hvataju hermelina. Doteraju ga do blata, i pošto bi on pre umro nego isprljao svoje belo krzno, pušta da bude uhvaćen. Postoji li u ovoj priči neka paralela sa poetskim bićem, sa onim motivom snega kojem se iznova vraćate?

„Na belom svetu” odvija se naš život, pa i prirodna manifestacija snega. Sneg se isto rađa. Čim se uprlja, nestaje... Kad su ga odvodili na gubilište, Sava Šumanović je tražio da se okupa. To je čistota višeg reda... I time uzbuđuje, pokreće misao impulsima detinjstva i s pogledom na snežne daljine sve do Severnog pola... Davno sam slušao priču Starice Milje „o dva najveća usamljenika na belom svetu” – bili su to čovek i vuk. Oni su i sada jedan naspram drugog u belom prostranstvu. A hartija šta je do velika i čista snežna pustinja koju ćemo naseliti i obeležiti svojim duhom i slovom. Zato ne napuštamo papir i mastilo.