Naša deca stradaju u saobraćaju

Pre nekoliko dana u saobraćajnoj nesreći pri povratku iz škole nastradala je devojčica na perifernom području grada u kome živim. Nesreću je, kako su mediji objavili, izazvao vozač u poznom životnom dobu pod dejstvom alkohola i tableta koje je koristio zbog zdravstvenih problema. Kako je i moje dete, istog uzrasta kao tragično nastradala devojčica, teško povređeno u saobraćajnoj nesreći u centru grada, ne mogu a da ne reagujem na ovaj tužan događaj.

Za udes u kome je povređeno moje dete kriv je vozač koji je tek bio napunio osamnaest godine, a prethodno je više dana jurcao kolima po centru grada za vreme trajanja vanrednog stanja. Ustanovljeno je da je prekršio osam članova odredbi Zakona o bezbednosti saobraćaja Republike Srbije, uključujući i prisustvo alkohola u organizmu tokom važenja probne vozačke dozvole. Protiv vozača su preduzete mere predviđene krivičnim postupkom za starije maloletnike.

Iako se sada ne bih upuštao u ozbiljniju analizu propisa, smatram da kad je reč o primeni ovog zakona nismo na odgovarajućem nivou, posebno ako se ima u vidu da su se države sa demokratskom tradicijom i uređenim sistemom dugo „lomile” oko primene strožih odredbi, uz brojne javne debate. Ipak, onespokojava me činjenica da pomenutom mladom vozaču nije izrečena zabrana upravljanja motornim vozilom do okončanja postupka. Uzimajući u obzir dužinu trajanja postupka moguće je, i događa se, da počinioci u međuvremenu „prevale” hiljade kilometara. Koliko je meni poznato, u slučajevima poput ovog o kome pišem, nije praksa trajno oduzimanje vozačke dozvole i upućivanje na ponovno polaganje po strožim kriterijumima, već se okvirno izriču zabrane upravljanja motornim vozilom kao da je, recimo, prekršena zabrana preticanja na duploj punoj liniji što nije dovelo do udesa. Nameće se pitanje: da li je to predstavlja direktno ugrožavanje bezbednosti svih učesnika u saobraćaju, a naročito mladih?

Zabrinjava i izostajanje angažovanja na predupređenju mogućnosti stradanja dece u saobraćaju. Pokušao sam da pokrenem akciju u tom pravcu, apelom profesionalnim vozačima, auto-školama i članovima udruženja u saobraćajnoj delatnosti da se založe za to da se  u slučaju nasilničke vožnje i upravljanja vozilom pod dejstvom alkohola uputi momentalan poziv saobraćajnoj policiji, kao i da se fizički onemogući dalja vožnja takvim vozačima. Jer, u dva primera koje sam naveo u ovom tekstu lako se može zaključiti da vozač u poodmakloj životnoj dobi i mladić što je tek navršio osamnaest godina nisu prvi put upravljali vozilom pod dejstvom alkohola i na način koji je prouzrokovao nesreće.

Kad je reč o nastradalima u udesima na godišnjem nivou u Republici Srbiji, na osnovu matematičke statistike i zakona verovatnoće proizilazi zaključak da bi pravovremeni poziv saobraćajnoj policiji ili preduzimanje mera u cilju fizičkog onemogućavanja vožnje u navedenim slučajevima spasli život desetak osoba, dvadesetak ljudi ne bi postali invalidi i ne bi se dogodilo da pedesetak mladih ljudi zadobije teže povrede. Time bi se uveliko pomoglo i saobraćajnoj policiji čiji je angažovanje daleko od idealnog, ali je i ograničeno raznoraznim zakonskim odredbama i realnim stanjem u kome živimo poslednjih tri decenije. Očigledno nam treba još mnogo godina da dostignemo nivo razvijenih država što se tiče bezbednosti dece u saobraćaju.

Vreme prolazi, deca stradaju, javna osuda počinioca je na zanemarljivom nivou. I tu bude kraj priče, ipak su to tuđa deca. Svi zaboravljamo da bilo kome od nas to može da se desi, samo je pitanje čije dete može biti povređeno kad sa loptom ili na biciklu veselo krene u igru ili dok se vraća iz škole sa hiljadu lepih misli u glavi.
Dejan Kuljanin,
dipl. inž. saobraćaja