Наша деца страдају у саобраћају

Пре неколико дана у саобраћајној несрећи при повратку из школе настрадала је девојчица на периферном подручју града у коме живим. Несрећу је, како су медији објавили, изазвао возач у позном животном добу под дејством алкохола и таблета које је користио због здравствених проблема. Како је и моје дете, истог узраста као трагично настрадала девојчица, тешко повређено у саобраћајној несрећи у центру града, не могу а да не реагујем на овај тужан догађај.

За удес у коме је повређено моје дете крив је возач који је тек био напунио осамнаест године, а претходно је више дана јурцао колима по центру града за време трајања ванредног стања. Установљено је да је прекршио осам чланова одредби Закона о безбедности саобраћаја Републике Србије, укључујући и присуство алкохола у организму током важења пробне возачке дозволе. Против возача су предузете мере предвиђене кривичним поступком за старије малолетнике.

Иако се сада не бих упуштао у озбиљнију анализу прописа, сматрам да кад је реч о примени овог закона нисмо на одговарајућем нивоу, посебно ако се има у виду да су се државе са демократском традицијом и уређеним системом дуго „ломиле” око примене строжих одредби, уз бројне јавне дебате. Ипак, онеспокојава ме чињеница да поменутом младом возачу није изречена забрана управљања моторним возилом до окончања поступка. Узимајући у обзир дужину трајања поступка могуће је, и догађа се, да починиоци у међувремену „превале” хиљаде километара. Колико је мени познато, у случајевима попут овог о коме пишем, није пракса трајно одузимање возачке дозволе и упућивање на поновно полагање по строжим критеријумима, већ се оквирно изричу забране управљања моторним возилом као да је, рецимо, прекршена забрана претицања на дуплој пуној линији што није довело до удеса. Намеће се питање: да ли је то представља директно угрожавање безбедности свих учесника у саобраћају, а нарочито младих?

Забрињава и изостајање ангажовања на предупређењу могућности страдања деце у саобраћају. Покушао сам да покренем акцију у том правцу, апелом професионалним возачима, ауто-школама и члановима удружења у саобраћајној делатности да се заложе за то да се  у случају насилничке вожње и управљања возилом под дејством алкохола упути моменталан позив саобраћајној полицији, као и да се физички онемогући даља вожња таквим возачима. Јер, у два примера које сам навео у овом тексту лако се може закључити да возач у поодмаклој животној доби и младић што је тек навршио осамнаест година нису први пут управљали возилом под дејством алкохола и на начин који је проузроковао несреће.

Кад је реч о настрадалима у удесима на годишњем нивоу у Републици Србији, на основу математичке статистике и закона вероватноће произилази закључак да би правовремени позив саобраћајној полицији или предузимање мера у циљу физичког онемогућавања вожње у наведеним случајевима спасли живот десетак особа, двадесетак људи не би постали инвалиди и не би се догодило да педесетак младих људи задобије теже повреде. Тиме би се увелико помогло и саобраћајној полицији чији је ангажовање далеко од идеалног, али је и ограничено разноразним законским одредбама и реалним стањем у коме живимо последњих три деценије. Очигледно нам треба још много година да достигнемо ниво развијених држава што се тиче безбедности деце у саобраћају.

Време пролази, деца страдају, јавна осуда починиоца је на занемарљивом нивоу. И ту буде крај приче, ипак су то туђа деца. Сви заборављамо да било коме од нас то може да се деси, само је питање чије дете може бити повређено кад са лоптом или на бициклу весело крене у игру или док се враћа из школе са хиљаду лепих мисли у глави.
Дејан Куљанин,
дипл. инж. саобраћаја