Zaglavljeni u nužnom smeštaju

Pančevo ‒ Do skora nisu imali ni adresu. Sada su „uznapredovali” do kućnog broja 96 u Ulici Stevana Šupljikca. Ali to je sve za 15 pančevačkih porodica i više od četvrt veka života u napuštenoj zgradi nekada Pilotske škole u naselju Kotež. Na vremena kada su se ovde obučavali vojni pitomci podseća crvena petokraka na zarđaloj ogradi i stražarska kućica urasla u korov, a „ovo” gde žive nalazi se nedaleko od centra grada, preko puta višespratnica sa svim pogodnostima 21. veka.

‒ Suprug i ja smo se doselili sa dvoje male dece u objekat bez struje, vode i grejanja. Ovde je bilo prvo devet porodica, sve radnici bivšeg „Trgoprodukta”, koji je raspolagao zgradom i ovde nas privremeno smestio, a onda propao. Ljudi su dolazili i odlazili, bilo je i izbeglica koji su dobili stanove. Mi smo ostali, jer nemamo kud, a pravo na stan solidarnosti nismo imali, zbog viška stambenog prostora. Svuda su nas savetovali da ćutimo i sedimo tu gde smo, da i to ne izgubimo i tako smo ovde privremeno 27 godina ‒ priča za „Politiku” Jovanka Putić, koja je 25 leta bila poslovođa u nekada najvećoj trgovinskoj firmi Pančeva.

    Zaglavljeni u prinudnom, nužnom smeštaju, dovijali su se kako da dođu do struje, poljske toalete i korita zamene kupatilom, a spavaone i salu za izradu maketa aviona sopstvenim ulaganjima privedu nameni. Prozori duž nepreglednih hodnika zaštićeni su kartonima i šatorskim krilima, metri plafona su otpali, dok su „stanovi“ napravljeni od dve ili tri učionice, od kojih se boravi tek u jednoj, jer ih je teško grejati. Neki i danas nemaju vodu, te je vuku iz dvorišta, koriste poljski toalet, dok fekalije srećnika sa kupatilim „putuju” spoljnim delom objekta u septičku jamu. Svuda prokišnjava, krovne azbestne ploče davno su popucale i otpadaju, na fasadi je niklo i drveće... Ulazna vrata se ne mogu zatvoriti, dok stanari svedoče da na četvrtom, neuseljenom spratu imaju „slepe putnike”, a sve je „zaokruženo“ gustom, šikarom.

‒ U naše „dvorište” dolaze da igraju peintbol, jer je okolo džungla. Tu je i susedna zgrada nekadašnjeg kompleksa škole sa koje je odneto sve što je moglo, pa se sada u razvaljenom objektu skupljaju narkomani i beskućnici i sve je puno špriceva i đubreta... I kod nas su pokradeni gelenderi, štekeri, drvenarija, parket, nikada nismo imali ni kontejner za otpad. Prizemlje je svojevremeno bilo magacinski prostor, a svi koji su dolazili, gledali su da se samo okoriste ‒ kaže Mirjana Ignjatović, koja je pun radni staž odradila u „Trgoproduktu”. Prudružuje joj se i Milodarka Drobnjak, napominjući da ni njena petočlana porodica nije „privilegovana” iako teško žive i imaju dete ometeno u razvoju, a da im jedino uredno stižu odgovori su „ispod crte” kada su se delili stanovi socijalno ugroženima, ali ne i zašto.

     „Građani koji žive u objektu nekadašnje škole za pilote, kao i svi, ako su stanju socijalne potrebe treba da se obrate centru za socijalni rad i tamo pokušaju da ostvare svoja prava. Takođe, tu su povremeno i konkursi za smeštaj u stanovima Gradske stambene agencije, za koje se mora prikupiti dokumentacija i ako ispunjavaju uslove, nema razloga da ne ostavare svoja prava”, kaže Milenko Čučković, većnik Pančeva zadužen za socijalna pitanja.

    Na „ničijoj zemlji” bivši radnici, bivšeg uglednog preduzeća Pančeva, papirološki su „na utrini”, u nastavku takođe zakatančene „nove pančevačke pivare”. Iz biografije „svoje kuće” pominju urbanu legendu da se ovde za pilota obučavao i sam Muamer el Gadafi, a sami posebno pamte dane bombardovanja 1999. godine, jer su bili „legitimna meta”, kao i vojna kasarna u blizini.