I apsurd je ostvariva zamisao

Nikla je zidanica, vetrenjača, na Poparskom brdu, kao „raskazano čudo”, od koje je građanstvo okretalo glave, ili je pogled spuštalo konjima među uši, očima šarajući i „gradeđi se da naprosto ništa ne primećuje”. Ispostaviće se, potom, da je vetrenjača iznikla na klizištu... Izazov čitanja dela Radovana Belog Markovića odnosi se i na njegov novi roman „Stojna vetrenjača, Četiri kanata”, objavljen u čuvenom „Plavom kolu” „Srpske književne zadruge”. Autor predgovora ovom izdanju je profesor Radivoje Mikić.

Ova neobična pripovest govori o zbivanjima s kraja 19. i o prvim decenijama 20. veka, o dobu Miloševom i vremenu Karađorđevića, ukrštajući vremenske ravni, istoriju i književnu umetnost, onako kako je i sama forma dela ukrštena. Radnju pronose poznati junaci Belog Markovića, među kojima su bojar Tadić, izdanak stare porodice, „mnimi literata R. B. Marković”, doktor Subota, geometar N. Kalabić, a reminiscencije na velike pisce svetske i srpske književnosti otvaraju širok prostor asocijativnosti, u kojem se poznate pripovesti ponovo vide u svetlu ove „vetrovite” proze.

I u vašem novom romanu, jedna građevina okosnica je istorijskih i literarnih zbivanja. Na koji način vas fascinira jedna vetrenjača, netipična za Belo Valjevo, Gornju i Donju Psaču, selo Ćelije, stalne toponime vaše proze, i koja stoji, uprkos vetrovima koji mnogima odnose šešire?

Na nepočin-polju jedne od mojih duševnih pokrajina (za šta mogu jemstvovati dosadašnjih mi knjiga pažljiviji čitaoci), vetrenjače odavno brkljaju, odvajajući pogled svojim kanatama, iliti krilima, pod vetrovima sa ovoga i onoga sveta, a i inače: u snevanju i u priči, uzročeći da kolubarski gdekoji Don Kijote „buzdovan uza se privlači”, britku sablju ili bojno koplje, „ako bi se zametnula kavga”... Odomaćena u narodnoj privredi i svetskom knjižestvu, vetrenjača je, glavnine „Doljnih Srbalja” što bi se ticalo, navek ostala „tuđinka” (kako „u bivajućem svetu”, poniže Save i Dunava, tako i u pevanju i pripovedanju), ne ulazeći vodenicama u konkurenciju – ni kao „vampirski deštinat”, ni kao predeona osobenost... Elem, mog romana junaci, takođe tuđi sebi, dobu i drugima, a osobito jedan među njima, bojar Tadić, prožeti „eolskim fantasijama” i naslednom vetrovitošću, okrilaćeni su pride, iznutra i spolja, kanatama jedne vetrenjače, doživljujući je kao neobičnost i bescen-lepotu po sebi (izvan mlinarskog esnafa i fiskalnih obaveza), koja se ne može teretiti žrvanj-kamenjem i „ujmom” ponižavati...

Vaša vetrenjača nije zadužbina, ona je parodija zadužbine, „uzaludno preduzeće”, omalovažena još u nacrtu. Ipak, šta ona govori o svom kreatoru, bojaru Tadiću, o literatama, istoričarima, mnogim vašim istorijskim i književnim likovima koji vetrenjaču komentarišu i tako stvaraju mnjenje svog doba?

I u „zamišljaju jošte dok bejaše”, gdekojima se „predmetna zidanica” činjaše kao ruganje oholog bojara, čak i kao gljiva ludara, zametnuta u bolesnom mozgu, a gdekojima i kao neka vrsta bogomolje, van kanonskog poretka bogohulne crkve, u kojoj će se, „u izvrnutim odeždama i pri naopakim svećama”, razliturgija služiti, uz sasluženje ludih vetrova i nečistih sila. S tim u vezi, odmah je započelo i sokačko-salonsko „prizemljenje” neobične građevine, odnosno: njezino privođenje svetovnoj svrhovitosti, uz nedoumevanje: hoće li novo zdanje država opredeliti za tajnu kovnicu lažnog novca i bezvrednog ordenja, ili kao tajnu rezidenciju princa Đorđa, čije bi zaluđivanje vrhunilo ličnom molbom da u pomenutoj vetrenjači „živ zazidan bude”, na prestolu za koji se niko neće otimati...

Može li neko i apsurd da ostavi kao zadužbinu, čisti besmisao, uz burleskni odsjaj, što ublažava bolno saznanje?

U prirodi proze nije da se okova doba i istorije oslobađa stavljanjem u okove stiha i rime, otuda se i pisac ovog romana na muke pristavljen našao: kako da pretanjena, svojih junaka osećanja, kao i njihove „vetrovite primisli”, prikuči jeziku gomile, sokačke svetine, koja o svim stvarima, pa i o stvâri stojne vetrenjače ima „gotovo znanje”, bez imalo volje da se, „u građanskom štelungu”, sa dolapske rage „duševno presedlava” na krilatog konja Jabučila – „iako je kuja Vidosava svršila ono čemu bejaše naredna”... Ali kako god da bilo, apsurd se, u ovom sticaju, mora intuisati (čitalački i drukčije!) ne kao gola besmislica već kao ostvariva zamisao o nebeskom pretemenju zemaljskog preduzeća, u čemu se mora ići do kraja!

Negde se, u priči, pojavi i viđenje daleke Hiprboreje i Crnjanskog, negde Dositeja, Andrića, Sremca i Laze Lazarevića. Ukaže se i Živojin Mišić, koji veli da Kolubarska bitka neće biti okončana ni za sto godina. Da li vetrovi kojima odoleva stojna vetrenjača stalno ukrštaju literarne i istorijske svetove, prevodeći ih u fantazmagorije ljudskog duha?

Sumatraističko osećanje sveprožimanja je i vetrovitog sveta glavno ishodište, „stožernica promajne vaseljene”, pošto vetrovi sve sa svačim povezuju (pa i kolubarske trešnje sa ledenim hiperborejskom cvećem pod ponoćnim Suncem!), a bez zaduživanja na dugi rok, kod pisaca koje ste nabrojali, i koje nabrojali niste, ne može se, u srpskom knjižestvu, ništa oziljno započinjati... „Stojne vetrenjače” čitaoci i inače će se lako uveriti da sam, u tom pogledu, zadužen do guše! Živojin Mišić... Može biti da se slavnom vojvodi, Živojinu Mišiću, doista i omaklo sviđanje da Kolubarska bitka ni za sto godina neće biti „površena”, ali voistinu tako se i steklo: okončanje ove bitke, „u izvesnoj dimensiji”, ni u večitosti se kanda ne nazire, premda Srbi, tvrdo verujem, zanavek ostaju pobednička strana, kako god da bi se, pod ludim vetrovima, kolebali kontinenti i upredale zastave nedomašenih država, koje jedna na drugu udaraju, poput zakrpa na turu rabadžijskih pelengira! A u vremenu osim vremena, „kroz razvreme i razistoriju”, vetrovi će, kao vetrovi, u san i javu, gdekome donositi huk predišuće bitke i opevanih juriša („na bajonet”!) osenjenog vojinstva iz zatravljenih rovova (pristrancima Čovke i Vrače Brda, ukraj Kolubare, u selu Ćelijama), preko njiva koje će, udilj, isturati kosti neznanih junaka, „pomešane sa kostima trikletih dušmana”, kao i strovilo ratne gvožđurije, nauštrb roda, zbog čega će Beli Markovići, kao i drugi Ćelijanci, više od sto godina porez jedva namicati, „počem boca i kukuta ne drže pijačnu cenu”...

Da li je antipod vetrenjači – vodenica, iznikla iz Glišićevog sveta, na neki čudan način, dopunjujući taj svet, ili je vodenica još jedan od mnogih prozora u to fantastično, u svet gde su mrtvi i živi u stalnoj vezi?

Na liniji vidika koji dva sveta odlučuje, i vodenica i vetrenjača (književnom potrebom, a i inače!) mogu se „opredeliti” kao sastajališta, „parlatorije dejstvenih i budućih pokojnika”, što načelno omogućuje i ovakvu, „postmodernu”, situaciju: sudbinsko susretanje Laure Lenbahove, „kapriciozne unuke staroga Ambroza Glembaja”, sa nekojim od kupljivih proliv-pametara, uslužnih subjekata iz novijeg doba, koji će, „koliko sutra”, sa TV ekrana, u posebnoj emisiji, pučanstvu tumačiti „da Glembajevi nisu od jučer, za razliku od stanovitih Karađorđevića i tamo Obrenovića” – tim samim dokazujući „da nema budale brez školovane budale”... A i jedan od junaka mog romana, „gospar nahvao”, Lukša Sorkočević, ne bi bio to što jeste, „ukletog karavana ahašver-putovođa”, niti bi u samom romanu opstao, figurišući kao poklisar između dva sveta, ako pomenuto susretanje ne bi mogao „s nokta” da ugovori, pošto obavesti, posredstvom Save Savanovića, Vampirijat kolubarski, a lično – malo veće republike, manko po Mihajlu, počimalištu dubrovačke vlastele, namicao kvorum... I doista, ako se čovek zasluša u nepojamno vreme, teško će razlučiti šuštanje vetrenih kanata i vodeničkog vitla, a može biti i da na ovom svetu, kraj svih čuda, „naprema se” postoje vodeni vetarovi i vetrene vode, „ispomažući se na mobu”, potrebom, pogotovo u oknjiževljenim nevidbog selima, gdeno se istežu okraćene grede, so pod motiku seje i orasi vilama na tavan zabacuju – o čemu gdekojima zapadnu i ispitna pitanja...

Kaže se: „Hristos posredi nas”, ali u vašoj prozi „posredi nas” su vetrovi... Postoji li u tome ipak neka logika, u „soglasju vremena i glavnih vetrova na kojima počima postojanje sveta”?

Krstoobrazna „Stojne vetrenjače” kanata isturena su ne samo prema „glavnim vetrovima”, čiju silu „posredi nas” udilj osećamo već se „viraju” i prema kud i kamo neznatnijim promajnicima, „brezimenim vetrovima i upuštenim vetruljama”, pa i prema izdihanuju gdekojeg kako miropomazanog, tako i neispoveđenog samrtnika, uz znanje da i rsiti vetrovi i prenivljene vetrulje, u životu i u priči, odmiču na putu očovečenja, métući svoje staze kroz pomenuta nepočin-polja u obezljuđenom svetu! A krstoobraznost je, svakom rukom, i u zasnovu same knjige, koja se na četiri časti može „razlomiti” – poput slavskog kolača, ponad kojeg se, utrojeno, i izgovaraju zavetne reči: „Hristos posredi nas”...