Tito je dvaput bio u Jasenovcu

Jedna od zabluda koja se odnosi na Tita, a koju vaš čitalac Vladislav Sotirović nekritički i netačno ponavlja ( „Josip Broz, Jasenovac i srbocid”, „Politika”, „Među nama”, 13. 2. 2021), jeste  da se pokaže kako su Srbi tobože imali negativan tretman u Jugoslaviji. U tom kontekstu se pominje i Jasenovac, a često govori o tome da Josip Broz Tito nikada nije posetio Jasenovac. Time g. Sotirović i drugi  koji tu zabludu plasiraju žele da pokažu da je Tito zanemarivao srpske žrtve. A to ne samo da nije tačno, nego je i uvredljivo, osim što predstavlja i notornu istorijsku neistinu. Drug Tito je, naime, dvaput bio u Jasenovcu.

Prvi put već u leto 1945, odmah nakon oslobođenja, dok na tom mestu nije bilo ničega osim ruševina (ustaše su pre svog bekstva skrivajući tragove svojih neljudskih zločina srušili gotovo sve logorske zgrade i barake) čije je raščišćavanje trajalo i u vreme Titove posete. Tito se na tim ruševinama poklonio senima svih žrtava, pa naravno i srpskih.  Sa Titom Jasenovac je posetio i tada prvi čovek hrvatske Ozne Ivan Stevo Krajačić.

Drugi put je Tito u Jasenovcu bio u maju 1975. godine u povodu tridesetogodišnjice pobede nad fašizmom,  kada su s njim logor posetili drugovi Edvard Kardelj, Miloš Minić i dr Dušan Dragosavac. O tome je u svojim sećanjima pisao upravo Dušan Dragosavac. Poseta nije bila javna, samo iz jednog razloga, veli Dragosavac: „Iako drug Tito lično nije imao ništa protiv da se medijski njegova poseta proprati, mi iz rukovodstva CK SK Hrvatske nismo želeli da se Titu eventualno postavljaju pitanja o broju  žrtva u Jasenovcu, ne samo srpskih nego svih, i romskih i jevrejskih i žrtava Hrvata komunista,  jer taj broj do tada nije bio utvrđen, pa bi svaka brojka bila obično licitiranje”.

O tobožnjem ćutanju „komunističkih vlasti” (kako se izražava g. Sotirović) o srpskim žrtvama u Jasenovcu naš poznati istoričar dr Dejan Ristić u svojoj knjizi „Zablude srpske istorije”  kaže: „Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju iz početka. Za to je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Tako su izgledale posleratne godine i tek onda kada i u ostatku Evrope počinju da se obeležavaju stratišta nedužnih. Čekalo se jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma. Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka je bila odlična”.

I to je cela istina.

Zlatoje Martinov,
član Predsedništva Saveza antifašista Srbije