„Napoleon” iz Bačkog Gradišta

Tomislav Jalić iz Bačkog Gradišta zaljubio se u topove gledajući stari američki crno-beli film. Čak se više ne seća ni naziva filma, ni koji su glumci igrali u njemu. Seća se samo da je na masivnom kancelarijskom stolu u jednoj sceni video minijaturni izrezbareni top koji je kao ukras tu stajao. Odlučio je da napravi isti takav po sećanju, i tako je nastao njegov hobi, kojim se bavi duže od dvadeset godina.  

Ispod Jalićevih veštih ruku, i uz pomoć obližnje livnice, svakih mesec dana – a ponekad i češće – još od kraja osamdesetih godina prošlog veka izlaze prave pravcate minijature topova iz doba Fridriha Drugog iz 1864. godine, iz vremena Napoleona Trećeg, ili sa španskog broda „Santa Marija” iz 15. veka, kojim je plovio Kristifor Kolumbo.

Za Nemca top bez „municije”

– Da bih usavršio izradu, našao sam neke stare nemačke kataloge sa oružjem. Tamo sam video te stare topove. Iscrtavao sam proporcije i strpljivo ih pravio. Trudio sam se da u njih ugradim što više ručnog rada, kada je nešto štancovano, onda se to vidi i nema svoju vrednost – kaže Tomislav.

Već posle nekoliko prvih primeraka, za Jalićeve topove daleko se čulo. Ubrzo su se našli i u galerijama i prodavnicama suvenira na jadranskoj obali. Nosio ih je i kad je sa porodicom išao na odmor, ili je slao po pet-šest komada svojih rukotvorina od gvožđa i drveta preko prijatelja. Primerke je, seća se, prodavao trgovcima po tadašnjih 150 maraka, a oni su ih u prodavnicama turistima sa Zapada preprodavali i za 230 maraka.

(/slika2)Do mora su topovi iz Bačkog Gradišta stizali i na druge načine: „oruđe“ Fridriha Drugog i Napoleon, uvijeni u pakete, odnošeni su i poštom do Poreča ili do Dubrovnika. Danas se nalaze u mnogim evropskim domovima. U razgovoru sa domaćinom, njegovom suprugom Rozalijom i sinom Igorom čuli smo i jednu anegdotu o turisti iz Nemačke: želeo je da kupi primerak iz kojeg bi mogao da puca za Novu godinu, ali Tomislav mu nije udovoljio jer bi, kaže, kuglicom kalibra 24 milimetra mogao da sruši pola kuće.   

Jalić veruje da ima ponovo šanse da se vrati na jadransko tržište, jer ovakve topove malo ko pravi, pošto za njih treba puno strpljenja.

Minijature Avalskog tornja

(/slika3)Naš sagovornik kaže da mu je najteži posao da napravi točak. Cev je od sivog liva, koja se po kalupu lije u kupolnoj peći. Drveni delovi su od parene bukovine, obruči oko točka od čelika, ukrasni delovi od mesinga, čistilica od dlake, a punilica od mesinga.

– Želja mi je, ističe naš sagovornik, da pravim i minijature naših topova iz Prvog svetskog rata, koji su izrađivani u kragujevačkoj livnici. Počeo sam da izrađujem minijature tornja na Čotu i Avali i Beogradskog pobednika. Maketu srušenog Avalskog tornja sam poklonio Turističkom savezu Srbije.

Jalić radi u novosadskom „Eurokantu”, a kod kuće ima dobro opremljenu radionicu, ali ne samo za „topove“. Meštani mu, posebno u vreme poljoprivredne sezone, donose delove od poljoprivrednih mašina, berača za kukuruz, traktora, automobila... da ih popravi. U početku je imao mali strug, koji mu je kasnije „doneo“ veći, a pošto je bio vredan, taj veći strug mu je „zaradio“ glodalicu…

– Sad sam zadovoljan radionicom koju imam. Kad odem u Novi Sad uvek kupim nešto od reznog alata – kaže Tomislav i pokazuje nam na zidu radionice na belom papiru velikim crnim slovima odštampanu omiljenu mudrost kojom se rukovodi u životu: „Ko zna, a ne zna da zna – probudi ga, ko zna da ne zna – nauči ga; ko zna i zna da zna – sledi ga, a ko ne zna, a ne zna da ne zna – kloni ga se!”