O odgovornosti poslanika za javnu reč

U izveštaju iz Narodne skupštine, objavljenom 9. aprila na 6. strani „Politike”, četiri puta sam pomenut u negativnom kontekstu. Na iskrivljavanje svojih reči obično se ne obazirem, ali ovog puta su mi naglavce okrenuti stavovi o vakcinaciji, koji čine važan deo moje profesionalne misije. Poslanik Glišić zamerio je što „Sulejman Ugljanin, koji je tvrdio da su maske otrovne, dr Zoran Radovanović, koji je vodio kampanju protiv kineskih vakcina, nisu uhapšeni”. Njegov oponent Jovanov mu uzvraća: „Što se antivakcinaša tiče, Ugljanina, Radovanovića i drugih...”.

Ironija je u tome što me antivakcinaši doživljavaju kao svog arhineprijatelja, jer sam još 2010. osnovao Ligu za imunizaciju sa više od 100 kolega, te što sam se na nekoliko sednica Odbora za zdravlje i porodicu Narodne skupštine borio za osavremenjivanje programa vakcinacije. Tokom poslednjih godinu dana napisao sam dvocifren broj članaka i dao još više intervjua s porukom da je važno vakcinisati se što pre, a da je izbor proizvođača manje bitan. Pokazao sam to i delom, jer smo supruga, ćerka, zet, dvojica unuka i ja zaštićeni upravo kineskom vakcinom.

Glišić oštro zamera vlastima što hapse patriote, dok „Ugljanina ne smete ni da pipnete, a Radovanović jedini tvrdi kako NATO bombardovanje osiromašenim uranijumom nije uzročnik kancera u Srbiji – to su vaši dupli aršini”.

Pođimo redom. Prvo, ne tvrdim to samo ja, već, uz mnoge druge, cela Epidemiološka sekcija Srpskog lekarskog društva. Drugo, najuglednije naučne ustanove i organizacije u svetu, pre svih Međunarodna agencija za izučavanje raka, odbacuju mogućnost kancerogenosti uranijuma. Treće, Glišiću ostaju dve mogućnosti: ili u svetskoj nauci postoji embargo na istinu o uranijumu ili su Srbi jedina etnička grupa na svetu osetljiva na njega. Četvrto, sreća je što se (još?) nije vratilo vreme da se zbog iznošenja naučnih istina ide u aps.

Prof. dr Zoran Radovanović,
epidemiolog