Generacijska odiseja u jedno - ništa

Debitantski roman „Ništa” mlade Norvežanke Hane Stoltenberg (objavljen i kod nas u izdanju kuće „Albatros plus”) privukao je značajnu pažnju tamošnje javnosti i dobio dve značajne nagrade 2019. godine („Tarjej Vesos“ za debitantsko književno delo i „Osloprisen“ za književno delo godine). Ne samo što se tematski i poetički uklopila u vodeće književne struje, Stoltenbergova je zagazila i u vode autofikcije stopama svog zemljaka Knausgora. Iako su njena iskustva maskirana velom običnog romana, ona ne poriče da inspiraciju crpi iz ličnih doživljaja i kako je izjavila, nastoji da kroz pisanje ispita granice ljudskog egoizma – a najviše sopstvenog.

Roman „Ništa” u biti je vrlo jednostavan – nakon što je sredovečna i nezavisna Karin saznala da muž vara njenu otuđenu jedinicu Helene, njih dve odlaze na vikend u London, u „devojački provod”. Međutim, kroz njihov nesrećan i nesređen odnos, Hana Stoltenberg uspeva da predstavi sukobljene ideologije kojima se njihove generacije vode. Dok je Karin jedino važna samostalnost i relativno skroman životni stil, gde nije vezana ni za koga, pa ni za jedino dete (što je u našoj sredini i dalje skandalozna pomisao, dok u Norveškoj to i nije više toliko neobično), njenoj kćerki su važni statusni simboli i privid sreće na društvenim mrežama.

Dakle, u tom svetu su starije generacije, što su iskusile sve dobrobiti druge polovine 20. veka, daleko liberalnije nego mlađe, koje se vraćaju konzervativnim vrednostima ili makar njihovim senima. Dok je Karinin životni projekat da se ni za šta u životu ne veže, Helene nastoji da lažira idiličnu sliku porodice, upušta se u besomučan šoping i druži sa kvaziintelektualnim kremom. Ipak, u tome nije nadmašila svog nevernog muža, koji je u jednom momentu potrošio nekoliko desetina hiljada kruna na dizajnerski tabure – a zatim napustio karijeru i luksuzni stan i otišao u joga-kamp da jede čorbu od koprive noseći, naravno, firmiranu odeću za aktivnosti u prirodi.

Vodeći se ličnim vrednostima, Karin nužno ispada egocentrična i sebična u Heleninim očima. Pošto je manje-više svesno izabrala da živi usamljenički, izašavši iz neodrživog braka i odrekavši se staranja o kćerki i, znatno kasnije, unucima, Karin na prvo mesto stavlja svoje potrebe za seksom, alkoholom i manjkom odgovornosti. Takvo odstupanje od društvenih normi može nam se učiniti kao krajnje radikalan put i ostvarenje autentičnog življenja, naročito jer je reč o ženi u srednjim godinama.  Međutim, i tu Stoltenbergova uspeva da nas iznenadi. Kroz dobro zamišljen flešbek prikazala nam je odnos između Karin i njene majke, koja je bila suviše nasrtljiva, zavisna o svom detetu i uspomeni na muža, te nesposobna da uzme život u svoje ruke. Zahvaljujući tom briljantno izvedenom momentu romana, postaje nam jasno da je i Karinina pobuna u neku ruku pobuna protiv vladajućih vrednosti generacije njenih roditelja. I tad nam se Helenina opsesija materijalizmom i spasavanjem braka prikazuje u drugom svetlu, kao svojevrsna pobuna protiv slobodarskih vrednosti bezbrižnih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i način da osmisli sopstveno autentično življenje.

Ipak, jasno nam je da ni Karinina ni Helenina pobuna ne mogu uroditi nikakvim plodom. U vremenu u kojem je lično ostvarenje praktično imperativ, pojedincima se nameće obaveza da jure svoju sreću po svaku cenu, iako nemaju izgleda da dosegnu zadovoljstvo i spokoj. Na samom kraju knjige, krajnje suptilno, glavna junakinja postaje svesna da je i njena kćerka upala u isto kolo, bez izgleda da nešto postigne, kao i da se oslobodi. Tada, možda, napokon shvata i da su i njeni izbori podjednako autentični i stereotipni kao i njeni, da obe gaje isto nezadovoljstvo sobom i svojim životom i da obe pokušavaju da dostignu nekakav nemoguć ideal. Iz tog blistavog momenta može se, nadajmo se, izroditi barem neznatna solidarnost, podrška i razumevanje, ne samo između majke i kćerke o kojima je reč, nego i između generacija.

Prevodilac