Znali smo za šta se borimo

Vitor Knežević iz sela Mušvete u opštini Čajetina, sa bratom Svetozarom, od svoje devete godine, osta siroče. Vrlo rano su, po kazivanju porodice, zabeleženom u „Ratnom pomeniku”, završili zanate. Svetozar dunđerski, a junak ove priče posta jedan od najboljih šnajdera u svom kraju, poznat po izradi zubuna, koporana i ženskih prsluka izvezenih gajtanima i srmom. 

Još 1910. pozvan je Vitor u vojsku kao artiljerijski kadrovac, postaje nišandžija na topu i podnarednik. U iniformi ostaje i za Balkanskih ratova i Prvom svetskom, sve do kraja, punih osam i po godina. Borio se u redovima Drinske divizije prvog poziva i prošao sve golgote njenog ratnog puta. Gazio je Albaniju, stigao na ostrvo Krf, a kasnije učestvovao i u proboju Solunskog fronta i daljem oslobađanju zemlje od neprijatelja. Bio je izvanredan nišandžija na topu u svojoj bateriji. To je dokazao najboljim rezultatima i kada je dolazila Francuska vojna delegacija da proveri spremnost naših ratnika, pa dobio i pohvalu.   

„Prvi svetski rat tek beše počeo, kada dođe do naše jedinice Francuska komisija za ocenu sposobnosti naše visokobrdske teške artiljerije. Mene izabraše i povedoše do poligona. Gašđale su se tri kote na različitoj daljini, a mete bile ležeće, klečeće i stojeće. Pažljivo sam nameštao dobijene koordinate na topu i onda je odjeknuo prvi plotun, a za njim još dva. Jedan Francuz mi potom priđe sa našim prevodiocem i upita znam li kako sam gađao i šta sam pogodio. Rekao sam, rezultate ne znam, ali sam gađao po koordinatama koje ste mi dali. „Stojeće mete su sve posečene na pola, klečeće nemaju nijednu glavu, a ležeće, u rovovima gotovo da nisu ni pronašli, samo neke parčiće.” Ovo rekavši, pruži ruku Vitoru, čvrsto steže, a potom mu na grudi okači orden Francuskog krsta. Mnogo bi prostora trebalo da se opišu sve borbe, beleži „Pomenik”, ali svedoči ordenje koje je po zaslugama dobijao ‒ jedno je i Zlatna medalja Miloš Obilić za hrabrost i zasluge u bici na Kajmakčalanu. Tu izgubi u borbi brata Svetozara, pa još većom žestinom i preciznošču udari po neprijatelju.  

„Bitka na Kajmakčalanu je bila na prekretnici. Naš artiljerijski položaj imao je tri topa. Bili smo iscrpljeni, kada uočismo ozbiljan preokret na našu štetu. Neprijatelj je silovito jurišao, uz mnoge gubitke, ali se i bez zaustavljanja približavao našim rovovima. Pucali smo iz topova već sat vremena, a nije dalo rezultate. U svom metežu, ponavljao sam u sebi izdržaćemo, a tad se začulo gromoglaso komandovanje narednika: „Karteč, pucajte karteč!” Cev topa sam oborio gotovo ravno sa tlom na domet 400 metara i pomoćnicima viknuo da brže dodaju granate. Postigli smo brzinu ispaljivanja od šest u minuti, iako je maksimalno bilo tri, i već nakon par minuta, cev se usijala, preteći da počne da se krivi. Geleri su sejali pustoš, leteli jedva nekoliko metara iznad naše vojske. Oblak prašine pokrio sve, a ja sam samo Boga molio da se cev ne iskrivi i da izdrži još koji plotun. Tada se začulo: ’Obustavi paljbu.’Kajmakčalan je zauzet, a već narednog dana, moje grudi je ukrasio još jedan orden za hrabrost. Tako vam je to bilo, lako nije nikako, ali znali smo za šta se borimo”, pričao je Vitor Knežević.

Po svršetku rata Vitor dolazi kući živ i zdrav, mada je više puta bio kontuzovan, a parče gelera doneo u nozi, koje je po svedočenju porodice, „moglo spolja da se vidi i opipa, ali ga nije dirao i odživeo je ostatak života s tim, jer mu nije smetalo”. Umire 1968. godine i biva sahranjen na seoskom groblju, gde ima zajednički spomenik sa bratom Svetozarom, što mu sinovi podigoše. Porodica čuva njegovo orednje -‒ Zlatni orden za hrabrost Miloša Obilića, Spomenicu 1913 kralj Petar Prvi, Spomenica 1912. osvećeno Kosovo, Spomenica 1914‒1918, Francuski ratni krst 1914‒1918. Sačuvali su Kneževići i povelju Albanske spomenice 1915. i sliku kralja Aleksandra kao poklon sa posvetom „Svom ratnom drugu” uz lični potpis kralja.