Zoran Milivojević za „Politiku”: Samostresiranje

Pojam stres je preuzet iz biologije. Kada je organizam u takvom okruženju koje ne ugrožava njegovo funkcionisanje, on nije u stanju stresa. Međutim, kada se određeni parametri u okruženju izmene tako da organizam mora da se pojačano prilagođava da bi održao svoju unutrašnju ravnotežu (homeostazu), tada ulazi u stanje stresa. Na primer, kada je spoljašnja temperatura optimalna, organizam nije u stresu, ali ako se ona drastično spusti ili poveća, tada organizam ulazi u stanje stresa. U slučaju da je temperatura veoma snižena, organizam ubrzava metabolizam da bi se zagrejao i da bi sprečio pothlađivanje. U slučaju da je temperatura značajno povišena, organizam počinje da se pojačano znoji kako bi se ohladio. Ukoliko organizam ne uspeva da se dovoljno zagreje ili ohladi, nastupa stanje šoka, a zatim i smrt.

Ova biološka metafora je preneta i na psihosocijalnu sferu. To znači da su određeni događaji u životu označeni kao „psihosocijalni stresori” koji dovode osobu u stanje stresa. Drugim rečima, postoje određene promene u životu ili neki stalni uticaji koji kod ljudi izazivaju stres koji ih pokreće da se prilagode tim promenama.

Neprijatna osećanja

Za razliku od bioloških parametara koji su zadati i važe za sve organizme, ljudi su ličnosti koje se međusobno razlikuju. U osnovi, ljudi ne reaguju na objektivne događaje, nego reaguju na značenje i važnost koje su pripisali tim događajima. To znači da ono što je za jednu osobu stresor, za drugu nije. Takođe, ono što je za jednu osobu najsnažniji stresor, za drugu osobu može biti stresor blagog intenziteta.

Iza reči stres kriju se naše neprijatne emocije koje se pojavljuju onda kada procenimo da je ugroženo nešto što je za nas vrednost. Neprijatna osećanja su signal da nismo prilagođeni i ona nas pokreću na neku od strategija prilagođavanja. Što nam je nešto važnije, to je neprijatno osećanje snažnije.

Upravo u pripisivanju važnosti nekim događajima ili životnim situacijama krije se da li će osoba nešto doživeti kao stres i, ako doživi, koliko će taj stres biti snažan. Na primer, ljudi mogu da smanjuju stres tako što otpisuju važnost nekim događajima. Neke od tih tehnika se uče na određenim kursevima joge. Cilj je da bez obzira na to šta se događa u stvarnom svetu, ljudi zadrže svoj unutrašnji mir i spokoj.

Za razliku od opisanih osoba, postoje i oni koji precenjuju svaki nepovoljni događaj i koji tako sami sebi povećavaju stres. U osnovi ovog procesa su previsoki kriterijumi koje osoba sebi nameće i fantazija o katastrofi koja će uslediti ukoliko ne ispuni svoje kriterijume. To možemo označiti kao preteranu savesnost.

Primer mogu biti ljudi koji žele da sve što rade – rade savršeno. To su perfekcionisti koji veruju da, ako nešto ne urade kako treba, dakle savršeno – da će se osramotiti i pokazati drugim ljudima da su nesposobni. Što osoba više teži savršenstvu, to će više vremena provoditi na datom zadatku. Kako ima brojne zadatke, to će je dovesti do toga da ne može da ih pravovremeno ispuni, tako da će početi sama sebe da proganja da je nesposobna, neorganizovana i slično.

Ljudi koji veruju da onaj ko ne radi ne treba ni da jede, imaju imperativ da neprestano nešto rade. Kako oni sebi zabranjuju odmor i zabavu, koje definišu kao gubljenje vremena, preteranim radom sebe dovode u stanje hroničnog stresa. A ako prestanu da rade, osećaju se beskorisno, počinju sebe da preziru i polako ulaze u depresiju.

Ljudi koji žele da ugode svima, koji ne znaju da kažu „ne”, koji izbegavaju konflikte, pomažući svima, izgube vreme za sebe, prestanu da vode računa o sebi i takođe uđu u stanje hroničnog stresa.

Dokazivanje svoje vrednosti

Verovatno su najugroženiji oni koji imaju imperativ da sve što rade, rade veoma brzo, jer njihovo ubrzanje pojačava stres i dovodi ih u konflikt s „usporenim” okruženjem.

Šta je rešenje za one koji gone sebe do krajnjih granica, povećavajući već postojeći stres? U većini slučajeva oni to rade kako bi i pred drugima i pred sobom dokazali da vrede. Potrebu da dokazuje ima onaj koji sumnja. Zato je rešenje da odbace ove imperative kojima navodno dokazuju da vrede, te da svoju vrednost prihvate bezuslovno. To im omogućuje da sebi postanu prijatelji, da se ne proganjaju, već da nauče i da sami sebe neguju. Život je stresan, nije dobro ni za psihu ni za telo taj stres povećavati.