Od sna do jave, i natrag

Dođete kući, skuvate kafu, sednete u fotelju, a oko vas tišina. I svako sam bira šta je to: samoća ili sloboda, reči su glumice Nede Arnerić (Knjaževac, 15. jul 1953. Beograd ‒ 10. januar 2020), koje i te kako liče na nju, a koje su zapisane u nedavno objavljenoj knjizi njoj u čast „Od sna do jave, i natrag” autorke Tatjane Nježić. Delo je objavila izdavačka kuća „Vulkan”, a biće predstavljeno na predstojećem 28. Festivalu evropskog filma „Palić”, koji će biti održavan od 17. do 23. jula.

Knjiga „Od sna do jave, i natrag” o Nedi Arnerić, umetnici koja je snažno obeležila naše prostore i vreme u kojem je stvarala, sačinjena je od dva dela. U prvom kroz više poglavlja predstavljen je njen život i rad: od detinjstva, tenejdžerskih, studentskih dana do profesionalnih iskoraka. U drugom delu je 15 tekstova njenih prijatelja o njoj: Dušan Kovačević, Goran Paskaljević, Bogdan Diklić, Slavko Štimac, Milica Kralj, Kristina Ristić, koji podsećaju i potvrđuju da smo njenim odlaskom ostali bez jednog od zaštitnih lica naše kinematografije. Između je kratak, upečatljiv središnji deo, a tu je i blizu stotinu fotografija najvećim delom iz Jugoslovenske kinoteke, uključujući i neke privatne, kao i iz pozorišnih arhiva.

Neda Arnerić u mnogo čemu bila je prva: prva dečja, prva tinejdžerska zvezda, i mnogo više od toga. Bila je omiljeno lice javne scene, a ostaće upamćenja i po gospodskom držanju kojim je, bez gordosti, nosila svoju karijeru.

‒ Ćuteći smo se razumeli. Bili su to trenuci koji su činili da se čovek poetičnije oseća. Putanja prijateljstva koja na najlepši način obeležava život ‒ kazao je o Nedi Arnerić glumac Bogdan Diklić, dok je režiser Lordan Zafranović zapisao da je Neda bila njegova omiljena glumica:

‒ Upisala se u glumačku i filmsku besmrtnost i ostavila tamo svoj večni trag. Kriterijumi i maniri intelektualne građanske sredine uticali su na paralelno nastajanje njena dva lika. Prvi je lik lepe, tople, inteligentne, zanimljive, produhovljene žene s posebnim osećajem i ljubavlju za kulturu i umetnost, koja je kao profesionalna istoričarka umetnosti i poznata galeristkinja, čija je galerija bila i svojevrsno stecište kulturnog života Beograda. A onaj drugi lik, Nedino pravo intimno biće koje u svakom od nas najčešće teško nalazi mogućnost da se neposredno pokaže i izrazi – Neda je realizovala uz pomoć svojih glumačkih ostvarenja na filmu.

Nedu Arnerić, kaže Dušan Kovačević, prvi put je video i upoznao kao glumicu na platnu provincijskog bioskopa. Davno…

‒ Video sam devojčicu koja je igrala u nekom neobičnom filmu, za koji i danas nisam siguran o čemu se radi. Znam samo da se taj film najviše pamti po pominjanju Nedine prve uloge. Bila je simpatična, nasmejana, draga i detinjasto bucmasta. Jednom rečju, darovito i napredno dete koje se preko noći, kao u bajkama, pretvorilo u lepu i zanosnu devojku. Sve se to događalo u godinama velike slave francuskog novog talasa, kada je Brižit Bardo bila simbol ženstvenosti miliona gledalaca širom sveta. Neda Arnerić je tih godina bila naša Brižit Bardo, kao što je Milena Dravić podsećala na Katrin Denev, a njen (kasnije) suprug Dragan Nikolić na Belmonda, ili Paja Vujisić na Žana Gabena. Tih davnih godina prošlog veka nisam znao ni slutio da ću Nedu sresti i upoznati relativno brzo – početkom sedamdesetih godina, u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, posle renesansne predstave „Mušica”, u kojoj je igrala glavnu žensku 146 ulogu. Već uveliko zvezda jugoslovenskog filma, igrala je kao vihor pred zadivljenom publikom ‒ pukom, kao što je red kad se igraju narodne komedije za gledaoce željne smeha i pučke zabave ‒ naveo je Kovačević.

U svet glume Neda Arnerić još kao devojčica od 12-13 godina zakoračila je filmom „San” Puriše Đorđevića. Kada je ulogom Đurđine, odnosno Marklene u filmu „San” osvojila i publiku i kritiku, između ostalog, nazivali su je prvom dečjom zvezdom i ovdašnjom Širli Templ! Igrala je potom i u drugim, takođe čuvenim Purišinim filmovima „Jutro” (1967), „Podne” (1968)... Iste godine kada je pred publiku stigao film „Podne” gledaoce je osvojila i ljubavna drama „Višnja na Tašmajdanu” Stoleta Jankovića. A uloga Višnje ju je učinila još većom zvezdom. Usledile su brojne filmske i pozorišne uloge za koje je dobila najveća esnafska priznanja.

‒ Veliki sam profesionalac. Što jeste jeste. Zvezda nisam, ali profesionalac jesam. O svemu ipak gledaoci donose najvažniju presudu. Između glumaca i njih postoje posebne relacije. Sa slikarima i književnicima je drugačije. Oni mogu da zature svoje slike ili knjige u neke fioke, pa da neko jednog dana otkrije kako su to bila genijalna dela, ali mi živimo s publikom i za publiku, i ako ona misli da vredim, to mi je od svega najveća nagrada ‒ govorila je Neda Arnerić koja je znala da prokomentariše i da joj je u životu možda ponajviše žao zato što je skratila i prekinula detinjstvo:

‒ Moji roditelji su insistirali na toj skromnosti, gledano iz današnje perspektive možda čak i previše. Učili su me da budem fina, uglađena, lepo vaspitana. Umela sam kao dete da budem prilično nestašna jer mi je mašta bila bujna. Volela sam da zamišljam i izmišljam razne stvari, čitave teatre sam pravila od svog malog života. Sećam se kako su neki, kad mi je bilo sedam-osam godina govorili: „Ova mala će ili otići u cirkus ili će biti glumica.” Ispostavilo se tačno ‒ govorila je Neda Arnerić.