TREBA LI PREĆI NA KAVIJAR?

Dobro, ako se malo uozbiljim, pitanje iz naslova postaje: Treba li preći na evro? A odgovor glasi – naravno da treba. Teško bi se i moglo braniti neko drugo stanovište, kada čak i naš guverner priznaje da najveći deo svoje ušteđevine drži u evrima (za nas ostale da i ne govorim). Dakle, trebalo bi preći, samo ne može. Ne dozvoljavaju.

Za one koji nisu znali, čak ni nakon ulaska u Evropsku uniju, nove članice ne mogu onako lepo, po automatizmu, da puste evro u opticaj: tako nešto je, naime, zabranjeno. Estonci su, nadajući se da će do 2007. godine proći čistilište koja se zove „uključenje u ERMII”, već bili iskovali metalne novčanice, sve im piše (na estonskom valjda) ono „EESTI 2007”, kad ono – ništa, moraće najmanje do 2011. godine da koriste svoju staru valutu, krunu. Ništa ne pomaže ni to što na sve načine, pa čak i uvođenjem dvojne valute, pokušavaju da ubrzaju stvar. Od tri kandidata iz prve grupe (Estonija, Litvanija i Slovenija) sve testove prošla je samo ova poslednja. A sledeći član kluba, teško da bi čovek pogodio, neće biti nijedna od preostale dve, već Slovačka, koja je u trku ušla nešto kasnije, ali je prva zadovoljila sve one čuvene mastriške kriterijume (inflacija, deficiti, dug itd) da bi se potom uspešno uključila u ERMII i ispunila sve propisane zahteve, recimo, da u roku od dve godine nijednom ne devalvira itd. A za ostale koji su „na čekanju” – izgleda da će stvar da potraje. Mađari su procenili da nemaju šanse da pređu na evro pre 2012. godine, jer imaju veliki fiskalni deficit, Rumuni tipuju na 2014. godinu, zbog ogromnog platnobilansnog deficita, i sve tako. Ali je baš zanimljivo, ovako sa velike distance, posmatrati kako se u tom procesu zemlje – ili ljudi – strašno menjaju. Eto, ministar finansija Slovačke smatra da je prelazak na evro, planiran za januar 2009. godine, došao u najgorem trenutku! Cene hrane, naime, rastu, i biće teško objasniti građanima da inflacija (od ispod 3,2 odsto ili tako nešto) neće biti izazvana prelaskom na evro, nego nekim drugim faktorima. Blago Slovacima, šta reći.

Ali kako to da su Crna Gora i Kosovo, od dolaska Unmika mogli bez pitanja da uvedu evro, a mi da ne možemo? Evo kako. Zvanična (i ništa ne pomaže što nije istinita) verzija glasi da su vlasti Crne Gore, a bogami i Unmika bile zabrinute da bi Miloševićeva Srbija mogla da upotrebi dinar kao sredstvo za njihovu ekonomsku i finansijsku destabilizaciju. E onda, da bi se Srbija onemogućila da izvrši još jedno zlodelo, Crnogorci dobiše pomoć Zapada za uvođenje nemačke marke, koje su kasnije konvertovali u evre. Dakle, vidi se lepo da ništa nisu radili sami, a da nisu najpre pokucali na prava vrata, tamo gde se piše istorija.

Najpre treba reći da bi Srbiju od „divljeg” prelaska na evro odmah odvratili, najpre zbog veličine zemlje. Crna Gora je činila jedva pet odsto zajedničke države (često smo je stoga nazivali „statističkom greškom”), a sama Unija je preko ovako malog „slepog putnika” prešla prilično lako, tako reći neprimetno. Dakle, preveliki smo za švercovanje. No, još je važnije to što bismo jednostranim prelaskom na evro prilično obesmislili ceo zloglasni mehanizam ERMII, zbog koga će Rumuni čekati na evro do 2014. godine, a Poljaci verovatno i duže, a mi – ni dan! Ako taj naš manevar ne bi bio protumačen kao „novo srpsko nevaljalstvo”, ja ne znam kako bi bio protumačen. A i „tajming” za ovakav poduhvat nije baš idealan, jer smo već (svojom voljom) započeli proces pridruživanja Uniji, te se od tada o sopstvenim potezima ne pitamo samo mi, nego se pitaju i oni.

Ne kažem da uvođenjem evra ne bismo mnogo dobili – prepoznatljivu valutu, koja smanjuje rizik investiranja i koja eliminiše onu zloglasnu „deviznu klauzulu”, jer bi dugovi i zarada konačno bili u istoj valuti, i kada bi vrući kapital verovatno potražio rizičnije destinacije. Ali izgleda da ćemo mi – bez obzira na to što se neki voze, a da nisu, niti bi imali čime, platili kartu – morati da zaradimo svako zrno kavijara. A prilično je skup, mislim, u radnji kad se kupuje.

Profesorka Ekonomskog fakulteta i članica CLDS-a