Kantri pozivi u boj

Postoji vrsta muzike koje se nijedan Amerikanac nikada neće odreći. Naravno, reč je o – kantri muzici. Neko voli da je naziva i „seljačkom”, neko „kaubojskom”, neko „muzikom večitih lutalica”... Kako god bilo, gde god se zatekli sa one strane Atlantika i u kojoj god to bilo prilici, obavezno će vam servirati neki „kaubojac”. U vidu patriotske pesme, poskočice, uspavanke, tužbalice, svejedno. Jer ovaj oblik muzičkog izražavanja, koliko god u osnovi bio jednostavan (a možda baš zbog toga), pogodan je za svaku priliku: od svadbenog okupljanja do sahrane, od državnog praznika i ispraćaja u vojsku do običnog ispijanja piva na nekoj od bezbrojnih benzinskih pumpi širom kontinenta.

Nedavno obeležavanje 20. godišnjice serije tragičnih događaja u SAD (rušenja zgrada Trgovinskog centra u Njujorku, napad na Pentagon i, nikada do kraja razjašnjen, pad jednog aviona u Pensilvaniji), delovalo je na žitelje ove velike zemlje kao dolivanje soli na nezaceljenu ranu. A kako drugačije izraziti bes, mržnju i nemoć nego kroz dobru kantri pesmu. Baladu ili borbeni poklič – svejedno.

„Gde si bio tog septembarskog dana kada je svet prestao da se vrti? Da li si bio u dvorištu sa suprugom i decom, ili si svirao na nekom koncertu u Los Anđelesu? Da li si zastao u šoku, gledajući u taj crni oblak dima koji se dizao put plavog neba? Da li si kriknuo u besu u strahu za svoje susede ili si, jednostavno, nemoćan zaplakao”, kazuje Alan Džekson u kompoziciji „Gde si bio tog septembarskog dana (kada je svet prestao da se vrti)”.

Autor dalje objašnjava: „Ja pevam jednostavne pesme, nisam političar. Gledam Si-En-En pa ipak ne mogu da ti kažem razliku između Iraka i Irana. Ali znam Isusa i razgovaram sa Bogom, i sećam se još iz detinjstva: vera, nada i ljubav su dobre stvari koje nam je podario. A najveća je – ljubav.”

Možda bi dvodecenijsko sećanje na taj „crni septembar” prošlo sa manje gorčine da cela priča nije okončana nedavnim neslavnim povratkom američkih vojnika iz Avganistana, zemlje koja je, praktično, žrtvovana u ime „pravedne” osvete za pomenuta tri teroristička napada. Džeksonov kolega Deril Vorli podseća: „Da li si zaboravio kakav je osećaj bio toga dana, dok si gledao kako ti napadaju domovinu, a njeni žitelji bivaju razneti... Da li si zaboravio kako su se srušile te kule, a naše komšije su još bile u njima i prolazile kroz pravi pakao... I ti tražiš da ne razmišljam o Bin Ladenu...”

Termin – „kantri muzika” – promovisan je četrdesetih godina prošlog veka. U osnovi, reč je o objedinjavanju nekoliko pravaca istih korena koji i danas, osim u tom zajedništvu, egzistiraju i svaki za sebe. Ova vrsta muzike u osnovi je jednostavna, jednako u ritmu kao i u harmonijama. Glavni adut joj je tekst prilagođen svakoj prilici. Priča koju iznosi autor odrediće sve ostalo. Za njeno izvođenje nisu potrebni veliki orkestri, bleštave pozornice, posebne odore. Dovoljni su gitara i – kaubojski šešir. Ako se u pozadini izvođača slučajno nazire i nepregledna prerija, utisak je kompletan.

Verovatno nema američkog pevača koji se nije ogledao u kantriju – od Džim Rivsa, Džonija Keša i Elvisa Prislija do Reja Čarlsa, Džona Denvera, Vilija Nelsona... Ukratko, gitare i mikrofona hvatao se svako ko je barem u jednom trenutku stekao hrabrost da izađe na pozornicu i suoči se sa publikom, dobro zagrejanom neizbežnim pivom. I to ne samo u Americi. Ova muzika rado se sluša i u Australiji, Kanadi, Aziji, Evropi... Na neki način, i na Balkanu.

Treba napomenuti da se kantri često uspešno prožimao sa drugim pravcima, posebno pop muzikom, rokenrolom ili džezom. Upravo stoga, mnoge kompozicije ovog pravca svoju punu afirmaciju doživele su u nekim drugačijim stilskim varijantama, neretko nadmašujući originalnu zamisao. Ni najveće zvezde muzičke scene nisu oklevale da se u njemu ogledaju: od legendarnih „Bitlsa” do legendarnog crnog trubača Luja Armstronga.

Druga, ružnija strana kantrija jeste njegova upotreba u političke svrhe. Neretko autori su politizovanjem ove vrste muzike pokušavali da „objasne” neke događaje iz istorije, ili pojedina aktuelna zbivanja, da ih opevaju na „prihvatljiviji” način, opravdaju postupke vlasti pa čak i zločine, a poraze pretvore u pobede, sramotu u časni čin, pozovu u boj! Činjenice se bez mnogo razmišljanja svode samo na one koje idu u prilog stavu autora.

Upravo stoga kantri muzika se, kako primećuju poznavaoci, u određenim situacijama opasno dohvatila tzv. ura-patriotiotskih („jingoism”) tema, promovišući vrstu nacionalizma karakterističnu upravo za multietnički definisane zemlje poput SAD. Tako Tobi Kit peva: „Otac je služio u vojsci gde je izgubio levo oko ali je ipak stalno držao istaknutu zastavu u našem dvorištu. Sve do svoje smrti je zahtevao od moje majke, brata, sestre i mene da rastemo i živimo srećan život. U zemlji slobode”.

Dvadeseta godišnjica američkog „crnog septembra” kao da je bila prilika da se neki od utora takvih ultrapatriotskih pesama ponovo oglase: „Nakon avganistanskog debakla pojedine kompozicije kao da su se probudile iz dubokog sna. Čak zvuče relevantnije nego u vreme kada su nastajale”, kazuje Deril Vorli.

„Danas je patriotizam sasvim drugačija priča”, smatra Mark Raz, programski direktor jedne kantri radio-stanice u Filadelfiji. „Ovo više liči na stav: ’Znamo da imamo mnogo međusobnih različitosti, ali i dalje smo pripadnici iste nacije. Moraćemo da pronađemo način za prevazilaženje mnogo čega što nas deli.’”