Treba iskoristiti darove naših reka

Svakodnevni sam posetilac Save na relaciji Toplana – Okretnica tramvaja naselje Ivan Ribar. Davnih šezdesetih, pa i sedamdesetih godina prošlog veka uživali smo u čistoj vodi i okolini plivajući i preplivavajući pitomu nizijsku reku.

Dovršenjem Savskog nasipa, betoniranjem pešačkih staza, uz posađeno rastinje, ova prostorna celina je uređena i data na korišćenje građanima.

U međuvremenu, ova oaza je pretvorena u nepodnošljivo mesto. Tu su smešteni mnogobrojni splavovi, bolje rečeno nakinđurene daščurine koji služe kao „zaustavna traka” za svu prljavštinu koju proizvodi čovek 21. veka, čije delo iz dana u dan sve više truje prirodu. Pre neki dan sam na televiziji video prilog o grupici devojčica i dečaka koja se uhvatila sizifovskog posla – čišćenja dela obale oko Kote 70. Obišavši to mesto narednog dana prebrojao sam ravno 10 crnih džakova za smeće kao efekat njihovih aktivnosti.

Nažalost, nije bilo tako davno kada nam je objašnjavano zašto se osniva Komunalna policija, gde su glasnogovornici ubedljivim tonom s ozbiljnošću iznosili njena zaduženja. Jedno od njih je valjda bila i kontrola reke, koju nam je priroda podarila i koju moramo čuvati od zagađenja. Međutim, komunalni milicioneri odlaze uglavnom na buvlje pijace i tamo progone sirotinju koja je iznela polovnu odeću i starudiju da proda i tako preživi, a na obale ne obraćaju mnogo pažnje.

Pored stanja na reci, na koje sam morao da se osvrnem, povod za slanje mog dopisa je sledeći: reka Sava u svom priobalju vekovima stvara humus. Zahvaljujući lišću i prašini koje nanosi vetar nataložile su se hiljade kubnih metara treseta – kvalitetnog materijala koji može da posluži za prihranu ili đubrivo u agraru. Da je sreće i preduzimljivih ljudi, ovaj dar prirode bi se koristio umesto veštačkog đubreta koje, hteli to priznati ili ne, pored toga što stimuliše rast biljaka, ipak truje plodno zemljište. Privatni investitor koji bi se latio tog poduhvata čistio bi i odlagao ovaj prirodni proizvod, dogovarajući se s korisnicima humusa o svojoj nadoknadi i tako rešavao dva problema: čistio reku i na prirodan način đubrio plodnu zemlju.

Zamislite kakav bi uticaj ovo prirodno đubrivo imalo na kvalitet i kvantitet voća i povrća koje se uzgaja u plastenicima, čiji bi se plodovi mogli izvoziti u zemlje koje su nas oslobodile uvoznih dažbina (carina) i tako nam dale prednost u odnosu na druge ponuđače. Govorim o malom delu srpskih reka koje u svojim koritima čuvaju ovo „zlato”, koje naši kvazistručnjaci ne žele da vide. Ukoliko zaista želimo dobro našim pokolenjima, moramo krenuti od onoga što nam je priroda pružila i te darove ljudskom spretnošću iskoristiti za podizanje kvaliteta života i sigurnosti za mladi naraštaj, koji ne bi trebalo da beži iz zemlje. Samo treba posegnuti za blagom koje naša priroda poseduje.

Nikola Radonja