Svet će i dalje biti jadan i pun bremenitosti

Dve letošnje izložbe, u Modernoj galeriji u Budvi i „A” galeriji u Nikšiću, koje su trajale više od tri meseca, predstavljale krunu višedecenijskog stvaralaštva slikara Miomira Miša Vemića koji važi za jednog od najboljih crnogorskih slikara današnjice. Iza Vemića je više od 50 samostalnih i više stotina kolektivnih izložbi. Ovaj umetnik osobenog dara važi za izrazitog figurativca, čije radove odlikuje snažan kolorit. Njegov likovni svet čine konji, životinje koje su nadahnule likovne velikane poput Mikelanđela i Žerikoa.

– Figura konja je fascinantna, ne samo zbog vizuelne atraktivnosti, nego i zbog simbolike koju ovo biće nosi u sebi. To je htonska i demonska dimenzija u jednom biću. Eros i Tanatos. Samo umetnici koji su zaraženi hiposom mogu to da osete i transponuju u delo koje će privući pažnju, bez da to bude gola animalistička predstava. Leonardo, Mikelanđelo, Donatelo, a i mnogi umetnici pre njih, nosili su u sebi stremljenje da prikažu ovo biće do nivoa božanstva, shvatajući valjda ulogu koju je ova vrsta imala u stvaranju sveta, onakvog kakvog ga danas imamo. Tema konja koju obrađujem ušla je u mene iz banalne stvarnosti pune ružnoće, nagomilanog besa, iz sveta kontaminiranog raznim pošastima – kaže umetnik.

Kod njega se, besedi naš sagovornik, dešava sve iz potrebe, viđenje spoljneg i produkovanje unutrašnjeg. Slika konja onako kako ga vidi,  kao eksplozivnu figuru, a nastoji da ostane fino i jednostavno biće, satkano od plemenitosti. Ima potrebu da ga svede na ljudsku dimenziju. To biće ga veže za detinjstvo, i postalo je armatura njegovih sećanja. Sve se zapisuje u glavi, a on nastoji da te zapise ostavi iza sebe.

Miomir Vemić nikad ne pravi skice, jer se plaši da bi mu slike bile mrtve. Njegovim platnima defiluju konji: atovi i vranci, ali i čuveni Bukefal, koga je jahao Aleksandar Makedonski. U svojim radovima ukršta i dva tela i uzora lepote: konja i žene.

– Tamo gde prevelika energija figurira na slikama, dovodeći situaciju do demonske, pojavljuje se žena, kao pandan, kao nešto što smiruje situaciju, i to je bio čest motiv svih velikih majstora slikarstva koji su se bavili ovom temom. Nikad ne razmišljam dok slikam kakav će slike proizvoditi utisak kod posmatrača. Ima u njima dosta erotike. Neko je rekao da je umetnost bez erotike jalova – veli Vemić i dodaje:

– Skice nikad ne pravim kad počinjem da slikam, jer ti direktni udari na platnu su presudni, i kad god počinjem da stvaram, imam osećaj da polako oslobađam eksploziv koji se nagomilao u meni. Duhovni ukus se gradi iskustveno, upijajući sve ono što mi se čini najboljim po moje sopstvo. Neko je rekao: „Neka me ništa ne mimoiđe.” I to je dobro rečeno, a na meni je šta da zadržim, kako bih se gradio. Nekako sve primam i dajem srcem. Mada srce nije uvek čisto, ali je iskrenije nego misao, nego glava. Glavom se može manipulisati, a srcem ne. Glava nije čuvar tajni, nego srce. Ono je izvorište i ishodište duhovnosti. Dosta mojih slika i izložbi nosi naziv „Reakcija na prazninu”, uz numerisanje. Takođe praznina u duši može da bude uzročnik velikih stvaranja. Iz praznine je nastao Veliki prasak, i primarni krik, takođe.

O Miomiru Mišu Vemiću pisano je i u knjizi „Konj kao simbol u evropskoj umetnosti” Univerziteta u Instanbulu, autora dr Erola Zaldira koji je opisao stvaralaštvo velikana u likovnoj umetnosti, kojima je kroz istoriju konj bio motiv. Jedna od Vemićevih slika našla je svoje mesto i u kolekciji pisca Orhana Pamuka.

– Gelsim univerzitet iz Istanbula je zapravo objavio monografiju umetnika iz celog sveta koji su tokom poslednjih 200 godina slikali konje. Velika mi je čast bila, i iznenađenje, kad sam dobio knjigu iz Turske, sa univerziteta koju je potpisao dr Erol  Zaldir, uvrstivši me tako u 80 besmrtnika, među kojima su Pikaso, Šagal, Matis…  Da još pomenem Orhana Pamuka, u čijoj se kolekciji nalazi moj rad, što me čini ponosnim. Velikan je to.

Umetnost je uvek bila nepredvidiva. Za Vemića je umetnost „i beg i lek”.

– Tehnološki razvoj i tržište iziskuje sve veći broj propagandnog materijala čija je produkcija unosna. Nažalost mnogi daroviti ljudi zapostavljaju svoj dar, pravdajući se socijalnim problemima, tako potiskujući duhovno pred vizuelnim. Mislim da će se umetnošću u skorije vreme baviti samo privilegovani. Bojim se da ćemo tako ući u sferu larpurlartizma. Jedan poznati makedonski pisac je rekao da je čitav život čovekov podređen jednom cilju, povratku kući svoga oca. Stoga mislim da jeste umetnost bežanje u vlastito sopstvo, i pokušaj spasavanja istog, a istovremeno ima i povratnu ulogu. Usmeriti gledaoce i poštovaoce u istom smeru – kaže Vemić i u isto vreme otkriva kako slika danas:

– Svako vreme ima svoje breme. Kad bih znao da će se ovo nekad zvati „stara dobra vremena”, ne bi mi bilo toliko teško. Ali nošenje sopstvenog krsta može da bude, a i jeste veliki blagoslov. Najplodonosniji sam bio u ovom vaktu korone. I neke moje kolege takođe. Zatvorim se u atelje i radim, izađem ponekad u svet, i to je to. Svet će i posle korone izgledati drugačije, svakako, kao i posle svake „kuge” u prošlosti. Delimično zalečen, ali i dalje jadan i pun bremenitosti.