O pojedincima, društvima i filmu

Solun - Pod sloganom „Pravilo igre” kao direktnom asocijacijom na klasično remek-delo Žana Renoara – u atmosferi neizvesnosti zbog značajno povećanog broja zaraženih kovidom 19 i neprestanog očitavanja ku-ar kodova koji svedoče o vakcinaciji ili svežem negativnom testu (ni kafa se u bašti na otvorenom ne može bez provere toga popiti), uživo se posle gotovo dve godine ponovo održava Solunski festival dugometražnog igranog filma.

Kakvo je sada festivalsko-filmsko pravilo igre? Sasvim odgovara ludilu i snu (košmaru) ove nove ere. Filmovi su tu, pred vakcinisanom i nevakcinisanom publikom koja svakodnevno mora da dokazuje da svojim boravkom u dvoranama neće ugroziti ničije zdravlje. U pandemijskom Solunu se broj programskih celina i samih filmova nije smanjio. Smanjen je broj fizički prisutnih učesnika, gostiju i filmskih autora. Radoznalost publike, kao i uvek na Solunskom festivalu na zavidnom je nivou.

Pred prošli vikend festival je zvanično otvoren ovogodišnjim venecijanskim pobednikom ‒ francuskim filmom „Događaj” Odri Divan, čija je tema, imajući u vidu trenutne burne događaje u Poljskoj, i danas veoma aktuelna. Reč je o abortusu. Tačnije, o problemima sa kojima se susretala mlada trudna studentkinja književnosti u Francuskoj šezdesetih godina dvadesetog veka kada je abortus bio zabranjen zakonom, a zbog ilegalnog sprovođenja se odlazilo u zatvor. Vrlo dobar film. Još tokom Venecijanskog festivala otkupljen je za prikazivanje u Srbiji.

Prvi prikazani filmovi iz glavnog takmičarskog programa, od onih 14 koliko ih konkuriše za prestižnu nagradu „Zlatni Aleksandar”, pokušaji su otvaranja nekih istina o pojedincima i društvima. Engleski film „Istinita stvar” Harija Vudlifa, zanovan na bestseleru „Neke istine o meni”, dramska je priča o usamljenoj Kejt, tridesetogodišnjakinji iz primorskog grada, koja frustrirana dosadnim poslom i nedostatkom stabilne seksualne veze živi sa napornim roditeljima. Igrom okolnosti ona će se olako prepustiti šarmu varalice i skitnice sa ofarbanom kosom koji će se vrlo brzo od brižnog partnera pretvoriti u hladnog i ravnodušnog manipulanta koji je uvlači i u drogu. Vudlif pomno prati svoju junakinju sa kamerom iz ruke, beležeći njen neuredan svakodnevni život, pogrešne i često destruktivne reakcije, njene snove, pa i njen poslednji pokušaj da pronađe iskupljenje. U ulozi Kejt je mlada glumica Rut Vilson i ona svojim snažnom i toplom interpretacijom poriva i prikriva sve scenarističke i rediteljske slabosti ovog debitantskog filma.

Sa filmom „Tiha zemlje” kao rediteljka debituje i Poljakinja Aga Voščinska koja pripoveda o pokvarenom odmoru jednog para, pripadnika srednje klase, tokom boravka u Italiji. Od prvog trenutka kada Adam i Ana stignu na italijansko ostrvo ništa nije kao što su očekivali i već platili. Bazen u iznajmljenoj kući je oštećen, a na ubeđivanje ljubaznog italijanskog vlasnika da im on nije ni potreban jer im je prelepa plaža pred nosom, Poljaci ostaju uporni. Insistiraju na popravci. Iako će to dovesti i do nesrećne smrti majstora arapskog porekla, egocentrični poljski par pokazaće svu svoju ravnodušnost i cinizam (posebno prema mrtvim Arapima) i sve ono na šta je Voščinska želela da ukaže razmatrajući kroz film i širu društvenu situaciju u modernoj, postkomunističkoj Poljskoj. Ova mlada autorka, diplomac čuvene filmske škole u Lođu, koristi lica i elemente okruženja da skicira portret Poljaka koji svojim novcem i svojim ponašanjem tretiraju sve oko sebe s visine, uz puno mašte i detalja gradi i čitav niz zanimljivih paralelnih likova, baratajući i humorom. Dijalozi su suvi i malobrojni, nadomešteni zvucima života koji se okolo događa, a pred gledaocima je film koji vredi gledati...

Među glavnim takmičarima, kao jedini grčki film našao se „Mesec, 66 pitanja” Žakline Lencu, koji je već bio prikazan na Berlinskom festivalu. Priča o Artemidi koja zbog bolesti oca mora da se vrati u Atinu posle dugo godina odsustva, donosi sa sobom i skrivalicu porodičnih tajni i svih onih začkoljica i prepreka u životu deteta razvedenih roditelja. Lencuova u ovom svom debitantskom filmu u formi dugog metra nudi psihoanalitički portret. Film prati tok nesvesnog, oživljava sive zone porodičnog života i vraća ljubav između oca i ćerke. Struktura ovog dirljivog filma slična je šarama na tarot kartama, sunce i mesec se dodiruju u brižnom zagrljaju. A baš takav zagrljaj je onaj između Pariza i Artemide...