Branio je na smrt osuđene

Čekanje sigurne smrti bolnije je od smrti same, a upravo je taj užas osetio jedan od najčuvenijih branilaca u Jugoslaviji Filota Fila, početkom četrdesetih godina 20. veka, u nacističkom logoru Mauthauzen.

Na dan njegovog smaknuća, u logoru, bio je praznik Svetoga Nikole, i baš kada je Fila stigao na red, pakleni stroj za oduzimanje života pokvario se i on je čudom preživeo. Bio je zatim upućen na težak rad, i tako je dočekao oslobođenje, kao logoraš od 40 kilograma, koji se tri meseca oporavljao u ruskoj bolnici u Beču.

Posle te granične situacije između svetova, doneo je odluku da će slaviti Svetog Nikolu i da će život posvetiti odbrani onih koje su svi odbacili. I zaista, tokom tridesetpetogodišnje pravničke prakse, započete već 1946. godine, nijednom nije branio oštećene, već samo optužene, i to za najteža krivična dela. Imao je više od 200 teških slučajeva, u kojima je najčešće tražena smrtna kazna. Svoje iskustvo opisao je u knjizi „Branio sam na smrt osuđene”, koju sada kao dopunjeno izdanje čitamo kod „Vukotić medije”.

Filota i Toma u šetnji Kalemegdanom, prolece 1949.

„Mnogo puta razmišljao sam o tome šta mu je prolazilo kroz misli u tim, kako je u tom trenutku izgledalo, njegovim poslednjim trenucima na ovom svetu. Bilo mi je teskobno da ga ikad pitam. Međutim, pamtim sa kakvom je mukom govorio o tom prokletom čekanju”, piše sin Filote File, Toma Fila.

Filota se zalagao za ukidanje smrtne kazne u Jugoslaviji i knjigom iz 1981. godine „Protiv smrtne kazne”, a ovo izdanje dopunjeno je upravo njegovim argumentima iz ovog dela.

Dok je pisao o ljudima koji su pomračene svesti počinili ubistva zdravom umu neshvatljiva, Filota Fila imao je snage i čovečnosti da odvoji greh od grešnika, da se zalaže za to da i taj zločinac ne postane žrtveni jarac društva, da ne bude ubijen već da shvati dubinu svog prestupa služeći vremensku kaznu. Međutim, kao takav branilac, Filota je u slučajevima širom Jugoslavije, bio suočen i sa osudom bližnjih onih koji su u zločinima stradali. Krv je tražila krv, bol je tražio novu bol. Ipak, govorio je i o užasima krvne osvete na Balkanu, na Korzici, Sardiniji, Siciliji...

Iako je delo „Branio sam na smrt osuđene” dokumentarno, ima snagu najbolje proze, zbog snage opisa okolnosti, motiva, ljudi i psihološke iznijansiranosti zločinaca. Dostojevski je pažljivo čitao bulevarsku štampu i tako dobijao inspiraciju za kriminalističke sižee, a Filota Fila, kao vrsni novinar, ispisuje svoje reportaže, slikajući izmučene portrete ljudi koji su ubili svoje žene i decu, koji krše blede šake i govore da nisu krivi jer je onaj ubilački nagon nestao i sada krivica preuzima vlast nad njima. A za to vreme, braća zločinaca izbezumljeno ga mole: „Pomozite, ako Boga znate...”.

„Osetio sam kako je teško umreti. Uoči egzekucije čitao sam u očima ljudi koji su morali da umru da mi nemo upućuju pitanje: ’Zar si me i ti ostavio?’ To mi je davalo povode da se sve življe i življe upuštam u ovaj problem, pa sam zbog toga i rešio da napišem ovu poslednju knjigu koja može biti neka vrsta apela, nezavisno od toga što dolazi u vreme opšte uzburkanosti u svetu, a posebno u vreme pojave organizacija čiji su predstavnici izvršili ili su spremni da izvrše ubistva u ime nečeg ili nekog. Taj stav će svakako naići na revolt onih koji smatraju da se svako zlo može iskoreniti zlom”, pisao je u delu „Protiv smrtne kazne” Filota Fila.

Pre prikaza istorijata smrtne kazne u svetu (koji obiluje slikama sečenja, čerečenja, spaljivanja, giljotiniranja, a onda u savremenom dobu i smaknuća na električnoj stolici po američkom izumu), i koji zbog svoje surovosti obeshrabruju i one verujuće u iskonsku ljudsku dobrotu, autor je zaključio da smrtna kazna ne umanjuje strah od zločina, da je dužina vremenske kazne višestruko dovoljna u zaštiti društva, da najtežim zločinima pribegavaju duševno poremećene ličnosti, a da je posebno važno iskoreniti smrtnu kaznu u političke svrhe.

Mnogi umni ljudi protivili su se tome da žive u društvu koje smatra da nekome može da oduzme život, a jedan od prvih među njima bio je filozof Monteskje.

Pre više godina pisali smo o pravnoj, sociološkoj i istorijskoj studiji dr Ivana Jankovića, advokata sa velikim iskustvom u predmetima intelektualne svojine i autorskih prava, člana Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog postupanja ili kažnjavanja, o povesti smrtne kazne „Na belom hlebu, smrtna kazna u Srbiji 1804– 2002”, (izdanje „Službenog glasnika” i „Klija”). U ovom delu autor je ukazao na to da je Srbija jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je ukinula smrtnu kaznu, i to u vreme ministra pravde Vladana Batića, 2002. godine. Ovaj naučni rad govori o tome kako je smrtna kazna u Srbiji primenjivana u protekla dva veka, kojim svrhama je služila i kakve je tragove ostavila u politici, pravu, kulturi i jeziku, kao i o „krhkoj biljci abolicionizma”.

(Pre svega, u uvodu dela, Ivan Janković je razgraničio jedan metodološki problem, s obzirom na to da je u 198 godina, kojima se bavi studija, Srbija postojala kao samostalna država 114 godina, a preostale 84 provela je kao deo unitarne Jugoslavije.)

U vreme države Prvog srpskog ustanka, kako piše Janković, starešine su samostalno preduzimale sve radnje u krivičnom postupku– hapsile, isleđivale, sudile, osuđivale i kažnjavale, pa i na smrt – a još su i neposredno uticale na sud. Janković ističe da je smrtna kazna naročito surovo primenjivana u Srbiji posle velikih ratova, i to kao odmazda. Između dva svetska rata, smrtna kazna postala je čak deo posebnog žurnalističkog žanra, po rečima ovog autora, dok su reportaže o osuđenicima na smrt imale „obavezne topose i fraze”. U Šapcu, na primer, u zatvoru su priređivani gotovo čitavi koncerti, pevalo se za osuđenike na smrt, a posetiti ih bila je stvar prestiža...

Zaključićemo rečima Filote File, koji je u svoje vreme istakao da se treba boriti protiv vešala i metka, gasne komore i svih humanih i nehumanih sredstava kojima se u ime društva nekome oduzima život.

Danas, u 21. veku, zločin se ne sprečava surovošću kazne već razvijanjem empatije, istinske kulture i obrazovanja u svakom segmentu društva. Važno je misliti o tome.