Ekonomija između privida i stvarnosti

Odosmo među najbolje, poručuju državni čelnici. Sve su prilike da će nam ovogodišnji rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) dostići sedam odsto, posle prošlogodišnjeg skoro najmanjeg pada u Evropi i zadovoljavajućeg rasta u godinama neposredno pre korone. Ukupne investicije su veće nego ikad, bezmalo pola Srbije je pretvoreno u gradilište. Zaposlenost je, brojčano posmatrano, veoma zadovoljavajuća, plate i penzije su, kažu, veće nego ikad. Javni dug je još u tolerantnim granicama, posmatrano u odnosu na rastući BDP. I pored visokog spoljnotrgovinskog deficita skoro nikad nismo imali bolji platni bilans, jer deficit u celini izmirujemo bez novog neto zaduživanja. Devizni priliv je ogroman, s pozitivnim uticajem na kurs dinara, u toj meri da je NBS primorana da povremenom kupovinom viška ponude deviza na tržištu sprečava dalje jačanje dinara. Devizne rezerve su na rekordnom nivou. Inflacija je, kao i u drugim zemljama, trenutno u porastu, ali, poručuju iz NBS, bez opasnosti da eskalira.

Pa otkud onda nezadovoljstvo našom ekonomijom? Razlog je što u ekonomiji neke pojave mogu biti istovremeno i pozitivne i negativne. Neretko nešto što u ekonomiji deluje pozitivno, može biti obična zabluda, ili svesno zanemarivanje da smo na pogrešnom koloseku. Evo kako to u našem slučaju izgleda.

Zadovoljni smo privrednom dinamikom poslednjih godina, ali ne i desetogodišnjim realnim rastom BDP-a od 24,63 odsto, odnosno 2,46 odsto godišnje, ostavši i dalje s BDP-om po stanovniku na začelju Evrope. Takođe, ne možemo biti zadovoljni činjenicom da je taj rast posledica ekstenzivnog rasta proizvodnih i uslužnih kapaciteta, zatim velike zaposlenosti građevinarstva angažovanog na stambenoj izgradnji, izgradnji infrastrukture, jednokratnoj izgradnji gasovoda, pa i porasta naplaćenog PDV-a i akciza u vrednosti BDP-a, dok je u pojedinim godinama doprinos industrije rastu BDP-a bio zanemarljiv.

Brinu i investicije. U poslednjih 10 godina privatne privredne investicije rasle su 5,53 odsto godišnje, a poslednjih godina čak 8,98 odsto, zahvaljujući stranim direktnim investicijama, dok su domaće privatne investicije, osim stambene izgradnje, imale neznatan rast, a u nekim godinama i pad. Državne, uglavnom, infrastrukturne investicije, rasle su po stopi od 17,6 odsto godišnje, u velikoj meri zasnovane na direktnim stranim kreditima i stranim izvođačima. U punoj meri potvrdila se nesposobnost sistema za stvaranje domaćeg investicionog potencijala, uz razumljiv izostanak interesa banaka, pretežno u stranom vlasništvu, za kreditiranje privatnih i državnih investicija.

Zaposlenost u privredi znatno je rasla, ali uz dominantno učešće jeftine radne snage. Evidentan je nominalni rast plata, dobrim delom zahvaljujući i platama u javnom sektoru, koje su uglavnom podizane na principu gašenja požara, juče više prosveti, danas zdravstvu, sutra vojsci i policiji – kako gde zaškripi, uz znatno zaostajanje penzija, koje su pale na 45 odsto prosečne plate.

Naravno, za bolju sliku rasta BDP-a, plata i penzija, pa i javnog duga u odnosu na BDP, služi nam evro, koji je u odnosu na dinar od 2012. godine ojačao za svega tri odsto, pa preračunato na slab evro sve lepše izgleda. Jak dinar pogoduje, inače, velikoj uvoznoj zavisnosti, pa i razumljivom interesu i sklonosti firmi u stranom vlasništvu, a sve ih je više, da uvezu sve što se može uvesti od svojih matičnih firmi i/ili zemalja porekla. A na visok uvoz obračunavaju se PDV i akcize, inače dominantni budžetski prihodi, što omogućuje manji budžetski deficit, pa i pojavu suficita, u velikoj meri nezavisno od rasta BDP-a. Konstantno se uvećava spoljnotrgovinski deficit, za sada bez ozbiljnih posledica, zbog visokih doznaka „gastarbajtera” koje pokrivaju polovinu odliva deviza po osnovu spoljnotrgovinskog deficita, kamata na kredite i dividende, a ostatak deficita tekućeg računa platnog bilansa pokrijemo devizama po osnovu stranih direktnih investicija i još pretekne za jačanje deviznih rezervi.

Razliku između privida i stvarnosti uvećavaju činjenice da više od trećine zaposlenih radi na određeno vreme, a toliko isto radi posao van struke, da nas je u Srbiji sve manje, a inostranstvu sve više, da ulazimo u ozbiljan deficit kadrova i radne snage za stvarni napredak ekonomije i društva u celini, da je u skromnom kolaču za raspodelu sve veće učešće bogatijih, da nam se Srbija neravnomerno razvija i da se ne da ni naslutiti koliko će nas ovaj „napredak” koštati.

Vojislav Guzina,
ekonomista, Beograd