Економија између привида и стварности

Одосмо међу најбоље, поручују државни челници. Све су прилике да ће нам овогодишњи раст бруто домаћег производа (БДП) достићи седам одсто, после прошлогодишњег скоро најмањег пада у Европи и задовољавајућег раста у годинама непосредно пре короне. Укупне инвестиције су веће него икад, безмало пола Србије је претворено у градилиште. Запосленост је, бројчано посматрано, веома задовољавајућа, плате и пензије су, кажу, веће него икад. Јавни дуг је још у толерантним границама, посматрано у односу на растући БДП. И поред високог спољнотрговинског дефицита скоро никад нисмо имали бољи платни биланс, јер дефицит у целини измирујемо без новог нето задуживања. Девизни прилив је огроман, с позитивним утицајем на курс динара, у тој мери да је НБС приморана да повременом куповином вишка понуде девиза на тржишту спречава даље јачање динара. Девизне резерве су на рекордном нивоу. Инфлација је, као и у другим земљама, тренутно у порасту, али, поручују из НБС, без опасности да ескалира.

Па откуд онда незадовољство нашом економијом? Разлог је што у економији неке појаве могу бити истовремено и позитивне и негативне. Неретко нешто што у економији делује позитивно, може бити обична заблуда, или свесно занемаривање да смо на погрешном колосеку. Ево како то у нашем случају изгледа.

Задовољни смо привредном динамиком последњих година, али не и десетогодишњим реалним растом БДП-а од 24,63 одсто, односно 2,46 одсто годишње, оставши и даље с БДП-ом по становнику на зачељу Европе. Такође, не можемо бити задовољни чињеницом да је тај раст последица екстензивног раста производних и услужних капацитета, затим велике запослености грађевинарства ангажованог на стамбеној изградњи, изградњи инфраструктуре, једнократној изградњи гасовода, па и пораста наплаћеног ПДВ-а и акциза у вредности БДП-а, док је у појединим годинама допринос индустрије расту БДП-а био занемарљив.

Брину и инвестиције. У последњих 10 година приватне привредне инвестиције расле су 5,53 одсто годишње, а последњих година чак 8,98 одсто, захваљујући страним директним инвестицијама, док су домаће приватне инвестиције, осим стамбене изградње, имале незнатан раст, а у неким годинама и пад. Државне, углавном, инфраструктурне инвестиције, расле су по стопи од 17,6 одсто годишње, у великој мери засноване на директним страним кредитима и страним извођачима. У пуној мери потврдила се неспособност система за стварање домаћег инвестиционог потенцијала, уз разумљив изостанак интереса банака, претежно у страном власништву, за кредитирање приватних и државних инвестиција.

Запосленост у привреди знатно је расла, али уз доминантно учешће јефтине радне снаге. Евидентан је номинални раст плата, добрим делом захваљујући и платама у јавном сектору, које су углавном подизане на принципу гашења пожара, јуче више просвети, данас здравству, сутра војсци и полицији – како где зашкрипи, уз знатно заостајање пензија, које су пале на 45 одсто просечне плате.

Наравно, за бољу слику раста БДП-а, плата и пензија, па и јавног дуга у односу на БДП, служи нам евро, који је у односу на динар од 2012. године ојачао за свега три одсто, па прерачунато на слаб евро све лепше изгледа. Јак динар погодује, иначе, великој увозној зависности, па и разумљивом интересу и склоности фирми у страном власништву, а све их је више, да увезу све што се може увести од својих матичних фирми и/или земаља порекла. А на висок увоз обрачунавају се ПДВ и акцизе, иначе доминантни буџетски приходи, што омогућује мањи буџетски дефицит, па и појаву суфицита, у великој мери независно од раста БДП-а. Константно се увећава спољнотрговински дефицит, за сада без озбиљних последица, због високих дознака „гастарбајтера” које покривају половину одлива девиза по основу спољнотрговинског дефицита, камата на кредите и дивиденде, а остатак дефицита текућег рачуна платног биланса покријемо девизама по основу страних директних инвестиција и још претекне за јачање девизних резерви.

Разлику између привида и стварности увећавају чињенице да више од трећине запослених ради на одређено време, а толико исто ради посао ван струке, да нас је у Србији све мање, а иностранству све више, да улазимо у озбиљан дефицит кадрова и радне снаге за стварни напредак економије и друштва у целини, да је у скромном колачу за расподелу све веће учешће богатијих, да нам се Србија неравномерно развија и да се не да ни наслутити колико ће нас овај „напредак” коштати.

Војислав Гузина,
економиста, Београд