Rušenje mita o majčinstvu

Dok je prošla, 2020. godina za ceo svet bila je jedna od crnih godina ovog veka, američka spisateljica indijskog porekla Avni Doši pamtiće je, prema sopstvenom priznanju, kao jednu od najboljih u svom životu. Te godine je dobila drugo dete, a njen debitantski roman prvenac „Zagoreli šećer” našao se u užem izboru za nagradu „Buker”. Godinu dana pre toga, 2019, isti taj prvenac je objavljen u Indiji pod naslovom „Devojka u belom pamuku”. Posle izdanja na engleskom i nominacije za ovu nagradu, preveden je na 26 jezika, a ove godine je stigao i pred naše čitaoce u izdanju kuće „Booka ” (Buka), u prevodu Eli Gilić. Takođe ove godine proglašen je i knjigom godine britanskih listova „Gardijan”, „Ekonomist” i „Spektejtor”.

Mada je centralna tema romana kompleksan odnos između majke Tare i kćerke Antare, o čemu nedvosmisleno govori već prva rečenica u romanu („Slagala bih ako bih rekla da se nikad nisam radovala majčinoj nesreći”), ispreda se tu zapravo mnogo šira priča. Avni Doši se britkim stilom vešto kreće između Indije osamdesetih godina prošlog veka i sadašnjeg doba dok kroz lik svoje junakenje Antare opisuje život u indijskom gradu Punej, majku buntovnicu i nestalnu osobu, koja je pobegla od kuće, njihov boravak u ašramu, ali i svoj bračni život i majčinstvo.

Mada se mit o majčinskoj ljubavi i požrtvovanosti preispitivao i preispituje u književnosti, ovde nailazimo na pomalo zastrašujuću ogorčenost kada je Anatara, suočena s tim da treba da brine o dementnoj majci koja ju je zapostavljala: „Mama drema na kauču. Načas zamišljam kako će izgledati kad umre, kad joj se lice opusti i vazduh izađe iz pluća...”

Osim što britko slika lik majke, Antara ne štedi ni druge: „Svekrva mi previše laska, naziva me lepoticom, njenim dragocenim anđelom. Sigurno je negde pročitala da ćeš najlakše pridobiti devojku, devojku koja ti je ukrala sina, ako je navedeš da misli kako ti je bliža srcu. Ubija je finoćom. Ponekad sanjam kako ih sve ubijam. Ne ja već neka verzija mene, muževna, mišićava. Ostavljam njihova tela da trule. Krvare u raznim bojama...”

Ništa ne može da zavede junakinju romana Antaru da ne vidi predrasude, ponajmanje rođenje deteta: „Svi čekaju da kažem nešto. Znam da bi trebalo da pokažem radost, da će u protivnom pomisliti da sam razočarana što sam rodila devojčicu. Mnogo poredrasuda. Najgora vrsta ljudi na svetu...”

I ne promiče joj nijedna manjkavost: „Nazvali su moju kćerku Anika. Ptice ispuštaju takav zvuk dok se pare, ime joj je nedovršeno, nju ejdž, besmisleno. Kad sam ih pitala šta to ime znači, nisu umeli da mi odgovore, ali svekrva je rekla da će ljudi moći da je zovu Eni kad bude studirala u inostranstvu. Moja baka kaže da je to ime boginje Durge, što me smiruje, ali ponovo se naljutim kad potražim ime na internetu i na prvom mestu izađe biografija američke porno-glumice”.

Antara mnogim čitaocima nije simpatična, mnogi su ukazali na to da jednostavno ne mogu da osećaju empatiju prema njoj, što je autorka romana u jednom intervjuu ovako protumačila:

– Mislim da je to verovatno izazov za mnoge čitaoce da pronađu put do romana, kada im se narator zaista ne sviđa, a i za mene je to bilo veoma važno. Nisam želela da zašećerim bilo koji aspekt Antarinog karaktera. Želela sam da stvorim prostor u romanu gde ona ne mora da bude ljubazna, gde bi mogla da bude upravo ono što jeste, da stvorim siguran prostor za nju da razotkrije ono što želi i sakrije ono što želi, a da čitaocu ništa ne učini prijatnim. Htela sam da pomerim granice. Ako je to destabilizirajuće za čitaoca, u redu je.

Dodala je i da je jedan od članova žirija nagrade „Buker” rekao da roman pomera granice čitalačke empatije, ali da oni to vide kao pozitivnu stvar, što je ona shvatila kao veoma poučno. Štaviše, smatra ovu temu vrednom razmišljanja: zašto čotaoci ne mogu da imaju empatiju prema određenom liku i da li je to ograničenje njihove sopstvene empatije, pre nego što je nužno greška u romanu.

Avni Doši rođena je 1982. godine u Nju Džerziju, ali je često odlazila kod majčine porodice u Punej. Završila je studije umetnosti nakon kojih je radila u indijskim galerijama, a danas živi u Dubaiju s mužem i dvoje dece. O ovom romanu koji je pisala sedam godina, autorka kaže da u početku nije ni znala da će biti roman: počela je da piše u fragmentima dok sve nije otišlo suviše daleko.

Kada su u jednom intervjuu primetili sličnost u senzibilitetu sa Elenom Ferante (zapravo sa onim ko se krije iza ovog imena), rekla je da voli Elenu Ferante, ali da je čitala njene knjige nakon što je već završila svoju.

– Ali mislim da definitivno postoji nešto u senzibilitetu, glasu, čak  i u pogledu tema koje se provlače kroz njen rad što je paralelno sa mojim. Smatram da se ona štiti time što ne otkriva identitet, a to je neverovatno pametno. Za mene je zanimljivo pitanje da li bih ikada poželela da budem na taj način potpuno odvojena od svog posla. Pitam se da li je to ikada Eleni Ferante zadalo bol. Imam dosta nedoumica o ovome. Pitam se koliko toga želim da podelim sa čitaocima, a s druge strane da li želim da budem potpuno odsutna iz bilo čega što se tiče moje knjige. Nemam odgovor. Ima nešto zavodljivo u verovanju da je pripovedač u prvom licu autor. Gotovo mogu da razumem sa tačke gledišta čitaoca, posebno ako je vaše pisanje zaista ubedljivo – primetila je Avni Doši.