Subota, 02.07.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Rušenje mita o majčinstvu

U romanu „Zagoreli šećer” Avni Doši se britkim stilom kreće između Indije osamdesetih godina prošlog veka i sadašnjeg doba
Авни Доши (Фото: Sharon Haridas)

Dok je prošla, 2020. godina za ceo svet bila je jedna od crnih godina ovog veka, američka spisateljica indijskog porekla Avni Doši pamtiće je, prema sopstvenom priznanju, kao jednu od najboljih u svom životu. Te godine je dobila drugo dete, a njen debitantski roman prvenac „Zagoreli šećer” našao se u užem izboru za nagradu „Buker”. Godinu dana pre toga, 2019, isti taj prvenac je objavljen u Indiji pod naslovom „Devojka u belom pamuku”. Posle izdanja na engleskom i nominacije za ovu nagradu, preveden je na 26 jezika, a ove godine je stigao i pred naše čitaoce u izdanju kuće „Booka ” (Buka), u prevodu Eli Gilić. Takođe ove godine proglašen je i knjigom godine britanskih listova „Gardijan”, „Ekonomist” i „Spektejtor”.

Mada je centralna tema romana kompleksan odnos između majke Tare i kćerke Antare, o čemu nedvosmisleno govori već prva rečenica u romanu („Slagala bih ako bih rekla da se nikad nisam radovala majčinoj nesreći”), ispreda se tu zapravo mnogo šira priča. Avni Doši se britkim stilom vešto kreće između Indije osamdesetih godina prošlog veka i sadašnjeg doba dok kroz lik svoje junakenje Antare opisuje život u indijskom gradu Punej, majku buntovnicu i nestalnu osobu, koja je pobegla od kuće, njihov boravak u ašramu, ali i svoj bračni život i majčinstvo.

Mada se mit o majčinskoj ljubavi i požrtvovanosti preispitivao i preispituje u književnosti, ovde nailazimo na pomalo zastrašujuću ogorčenost kada je Anatara, suočena s tim da treba da brine o dementnoj majci koja ju je zapostavljala: „Mama drema na kauču. Načas zamišljam kako će izgledati kad umre, kad joj se lice opusti i vazduh izađe iz pluća...”

Osim što britko slika lik majke, Antara ne štedi ni druge: „Svekrva mi previše laska, naziva me lepoticom, njenim dragocenim anđelom. Sigurno je negde pročitala da ćeš najlakše pridobiti devojku, devojku koja ti je ukrala sina, ako je navedeš da misli kako ti je bliža srcu. Ubija je finoćom. Ponekad sanjam kako ih sve ubijam. Ne ja već neka verzija mene, muževna, mišićava. Ostavljam njihova tela da trule. Krvare u raznim bojama...”

Ništa ne može da zavede junakinju romana Antaru da ne vidi predrasude, ponajmanje rođenje deteta: „Svi čekaju da kažem nešto. Znam da bi trebalo da pokažem radost, da će u protivnom pomisliti da sam razočarana što sam rodila devojčicu. Mnogo poredrasuda. Najgora vrsta ljudi na svetu...”

I ne promiče joj nijedna manjkavost: „Nazvali su moju kćerku Anika. Ptice ispuštaju takav zvuk dok se pare, ime joj je nedovršeno, nju ejdž, besmisleno. Kad sam ih pitala šta to ime znači, nisu umeli da mi odgovore, ali svekrva je rekla da će ljudi moći da je zovu Eni kad bude studirala u inostranstvu. Moja baka kaže da je to ime boginje Durge, što me smiruje, ali ponovo se naljutim kad potražim ime na internetu i na prvom mestu izađe biografija američke porno-glumice”.

Antara mnogim čitaocima nije simpatična, mnogi su ukazali na to da jednostavno ne mogu da osećaju empatiju prema njoj, što je autorka romana u jednom intervjuu ovako protumačila:

– Mislim da je to verovatno izazov za mnoge čitaoce da pronađu put do romana, kada im se narator zaista ne sviđa, a i za mene je to bilo veoma važno. Nisam želela da zašećerim bilo koji aspekt Antarinog karaktera. Želela sam da stvorim prostor u romanu gde ona ne mora da bude ljubazna, gde bi mogla da bude upravo ono što jeste, da stvorim siguran prostor za nju da razotkrije ono što želi i sakrije ono što želi, a da čitaocu ništa ne učini prijatnim. Htela sam da pomerim granice. Ako je to destabilizirajuće za čitaoca, u redu je.

Dodala je i da je jedan od članova žirija nagrade „Buker” rekao da roman pomera granice čitalačke empatije, ali da oni to vide kao pozitivnu stvar, što je ona shvatila kao veoma poučno. Štaviše, smatra ovu temu vrednom razmišljanja: zašto čotaoci ne mogu da imaju empatiju prema određenom liku i da li je to ograničenje njihove sopstvene empatije, pre nego što je nužno greška u romanu.

Avni Doši rođena je 1982. godine u Nju Džerziju, ali je često odlazila kod majčine porodice u Punej. Završila je studije umetnosti nakon kojih je radila u indijskim galerijama, a danas živi u Dubaiju s mužem i dvoje dece. O ovom romanu koji je pisala sedam godina, autorka kaže da u početku nije ni znala da će biti roman: počela je da piše u fragmentima dok sve nije otišlo suviše daleko.

Kada su u jednom intervjuu primetili sličnost u senzibilitetu sa Elenom Ferante (zapravo sa onim ko se krije iza ovog imena), rekla je da voli Elenu Ferante, ali da je čitala njene knjige nakon što je već završila svoju.

– Ali mislim da definitivno postoji nešto u senzibilitetu, glasu, čak  i u pogledu tema koje se provlače kroz njen rad što je paralelno sa mojim. Smatram da se ona štiti time što ne otkriva identitet, a to je neverovatno pametno. Za mene je zanimljivo pitanje da li bih ikada poželela da budem na taj način potpuno odvojena od svog posla. Pitam se da li je to ikada Eleni Ferante zadalo bol. Imam dosta nedoumica o ovome. Pitam se koliko toga želim da podelim sa čitaocima, a s druge strane da li želim da budem potpuno odsutna iz bilo čega što se tiče moje knjige. Nemam odgovor. Ima nešto zavodljivo u verovanju da je pripovedač u prvom licu autor. Gotovo mogu da razumem sa tačke gledišta čitaoca, posebno ako je vaše pisanje zaista ubedljivo – primetila je Avni Doši.

Komentari10
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

SrdjanM
Po komentorima, ono što u patrijalharnom društvu ne sme da bude, nije i neće nikada biti. A sličnih i još bolnijih priča majki u svakoj trećoj porodici... samo da ima ko da posluša.
Na liniji
Izgleda da je "delo" u duhu "nove normalnosti".
FORum LIvii
Sada kada je razaranje braka i porodice uzelo nepovratni zamah , sada su na redu roditelji. Otac je odavno izbacen a sada je pocetak razaranja osnovnog osecaja i baze svakog coveka, Majke. Neponivljiv osecaj topline , neznosti , majcinog mleka su osnov i nezaboravni dozivljaj.To je telesna i dusevna hrava koja nas cini onim sto jesmo. Licne frustacije , patologija licnosti , traume iz detinjastva pisca , ne trebaju staviti pod znak pitanja ulogu i samu licnost Majke !
Lillah
Obaveza: (silom) pomerati granice. Rezultat: nategnutost.
Srbin
Kakve su ovo gluposti?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.