Недеља, 14.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Рушење мита о мајчинству

У роману „Загорели шећер” Авни Доши се бритким стилом креће између Индије осамдесетих година прошлог века и садашњег доба
Авни Доши (Фото: Sharon Haridas)

Док је прошла, 2020. година за цео свет била је једна од црних година овог века, америчка списатељица индијског порекла Авни Доши памтиће је, према сопственом признању, као једну од најбољих у свом животу. Те године је добила друго дете, а њен дебитантски роман првенац „Загорели шећер” нашао се у ужем избору за награду „Букер”. Годину дана пре тога, 2019, исти тај првенац је објављен у Индији под насловом „Девојка у белом памуку”. После издања на енглеском и номинације за ову награду, преведен је на 26 језика, а ове године је стигао и пред наше читаоце у издању куће „Booka ” (Бука), у преводу Ели Гилић. Такође ове године проглашен је и књигом године британских листова „Гардијан”, „Економист” и „Спектејтор”.

Мада је централна тема романа комплексан однос између мајкe Таре и кћерке Антаре, о чему недвосмислено говори већ прва реченица у роману („Слагала бих ако бих рекла да се никад нисам радовала мајчиној несрећи”), испреда се ту заправо много шира прича. Авни Доши се бритким стилом вешто креће између Индије осамдесетих година прошлог века и садашњег доба док кроз лик своје јунакење Антаре описује живот у индијском граду Пунеј, мајку бунтовницу и несталну особу, која је побегла од куће, њихов боравак у ашраму, али и свој брачни живот и мајчинство.

Мада се мит о мајчинској љубави и пожртвованости преиспитивао и преиспитује у књижевности, овде наилазимо на помало застрашујућу огорченост када је Анатара, суочена с тим да треба да брине о дементној мајци која ју је запостављала: „Мама дрема на каучу. Начас замишљам како ће изгледати кад умре, кад јој се лице опусти и ваздух изађе из плућа...”

Осим што бритко слика лик мајке, Антара не штеди ни друге: „Свекрва ми превише ласка, назива ме лепотицом, њеним драгоценим анђелом. Сигурно је негде прочитала да ћеш најлакше придобити девојку, девојку која ти је украла сина, ако је наведеш да мисли како ти је ближа срцу. Убија је финоћом. Понекад сањам како их све убијам. Не ја већ нека верзија мене, мужевна, мишићава. Остављам њихова тела да труле. Крваре у разним бојама...”

Ништа не може да заведе јунакињу романа Антару да не види предрасуде, понајмање рођење детета: „Сви чекају да кажем нешто. Знам да би требало да покажем радост, да ће у противном помислити да сам разочарана што сам родила девојчицу. Много поредрасуда. Најгора врста људи на свету...”

И не промиче јој ниједна мањкавост: „Назвали су моју кћерку Аника. Птице испуштају такав звук док се паре, име јој је недовршено, њу ејџ, бесмислено. Кад сам их питала шта то име значи, нису умели да ми одговоре, али свекрва је рекла да ће људи моћи да је зову Ени кад буде студирала у иностранству. Моја бака каже да је то име богиње Дурге, што ме смирује, али поново се наљутим кад потражим име на интернету и на првом месту изађе биографија америчке порно-глумице”.

Антара многим читаоцима није симпатична, многи су указали на то да једноставно не могу да осећају емпатију према њој, што је ауторка романа у једном интервјуу овако протумачила:

– Мислим да је то вероватно изазов за многе читаоце да пронађу пут до романа, када им се наратор заиста не свиђа, а и за мене је то било веома важно. Нисам желела да зашећерим било који аспект Антариног карактера. Желела сам да створим простор у роману где она не мора да буде љубазна, где би могла да буде управо оно што јесте, да створим сигуран простор за њу да разоткрије оно што жели и сакрије оно што жели, а да читаоцу ништа не учини пријатним. Хтела сам да померим границе. Ако је то дестабилизирајуће за читаоца, у реду је.

Додала је и да је један од чланова жирија награде „Букер” рекао да роман помера границе читалачке емпатије, али да они то виде као позитивну ствар, што је она схватила као веома поучно. Штавише, сматра ову тему вредном размишљања: зашто чотаоци не могу да имају емпатију према одређеном лику и да ли је то ограничење њихове сопствене емпатије, пре него што је нужно грешка у роману.

Авни Доши рођена је 1982. године у Њу Џерзију, али је често одлазила код мајчине породице у Пунеј. Завршила је студије уметности након којих је радила у индијским галеријама, а данас живи у Дубаију с мужем и двоје деце. О овом роману који је писала седам година, ауторка каже да у почетку није ни знала да ће бити роман: почела је да пише у фрагментима док све није отишло сувише далеко.

Када су у једном интервјуу приметили сличност у сензибилитету са Еленом Феранте (заправо са оним ко се крије иза овог имена), рекла је да воли Елену Феранте, али да је читала њене књиге након што је већ завршила своју.

– Али мислим да дефинитивно постоји нешто у сензибилитету, гласу, чак  и у погледу тема које се провлаче кроз њен рад што је паралелно са мојим. Сматрам да се она штити тиме што не открива идентитет, а то је невероватно паметно. За мене је занимљиво питање да ли бих икада пожелела да будем на тај начин потпуно одвојена од свог посла. Питам се да ли је то икада Елени Феранте задало бол. Имам доста недоумица о овоме. Питам се колико тога желим да поделим са читаоцима, а с друге стране да ли желим да будем потпуно одсутна из било чега што се тиче моје књиге. Немам одговор. Има нешто заводљиво у веровању да је приповедач у првом лицу аутор. Готово могу да разумем са тачке гледишта читаоца, посебно ако је ваше писање заиста убедљиво – приметила је Авни Доши.

Коментари10
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

SrdjanM
Po komentorima, ono što u patrijalharnom društvu ne sme da bude, nije i neće nikada biti. A sličnih i još bolnijih priča majki u svakoj trećoj porodici... samo da ima ko da posluša.
Na liniji
Izgleda da je "delo" u duhu "nove normalnosti".
FORum LIvii
Sada kada je razaranje braka i porodice uzelo nepovratni zamah , sada su na redu roditelji. Otac je odavno izbacen a sada je pocetak razaranja osnovnog osecaja i baze svakog coveka, Majke. Neponivljiv osecaj topline , neznosti , majcinog mleka su osnov i nezaboravni dozivljaj.To je telesna i dusevna hrava koja nas cini onim sto jesmo. Licne frustacije , patologija licnosti , traume iz detinjastva pisca , ne trebaju staviti pod znak pitanja ulogu i samu licnost Majke !
Lillah
Obaveza: (silom) pomerati granice. Rezultat: nategnutost.
Srbin
Kakve su ovo gluposti?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.