Povratak velikim svirkama

Slobodan Samardžija

Nikad ne reci nikad, krilatica je koju smo voleli da vezujemo za filmove o avanturama legendarnog britanskog špijuna Džejmsa Bonda. Svakojake bravure kroz koje nas je 007 neumorno vodio, koliko god bile neverovatne, pa čak i naivne, činile su da u svojim mislima za trenutak odlutamo iz opšte, ne baš vesele svakodnevice.

Iste reči mogli bismo danas vezati i za učesnike globalne muzičke scene. Naime, poslednjih nekoliko meseci sve su učestalije najave da bi pojedine rok grupe, za koje smo mislili da su zauvek otišle u istoriju, mogle da se – reaktiviraju. Pa čak i da se vrate ozbiljnim koncertnim aktivnostima. A reč je o imenima poput: „Bauhaus”, „Fjudžis”, „Motli kru”... koja definitivno imaju svoje mesto u istoriji rokenrola.

Nedavna najava (nažalost neostvarena) da bi svoje mesto na pozornicama ponovo mogla da potraži i švedska četvorka pod nazivom ABBA, jasno kazuje u kakav muk nas je uvalila pandemija korone. Ne samo izostankom koncerata i sličnih manifestacija već i malodušnošću izvođača kada je reč o ulasku u studija i snimanju novih pesama. Jednostavno, globalna boleština koja je na svetlo dana iznela sve činjenice o socijalnoj neravnopravnosti, pokazala je da je i za „živu” muziku u takvim vremenima ostalo nedozvoljeno malo prostora.

Ipak, kako rekosmo, pojedini izvođači, solisti i grupe, misle da je moguće vratiti se i u oči pogledati brojne obožavaoce već nestrpljive da začuju prve akorde, prvu „otpevanu živu reč”, pa makar se radilo o starim kompozicijama i davno otpisanim izvođačima.

Prateći ova očekivanja australijski ogranak uglednog muzičkog časopisa „Roling stoun” napravio je celu analizu posvećenu tome koja bi od rok grupa eventualno mogla ponovo da se aktivira, da se vrati nekadašnjim aktivnostima, na koji način i pod kojim uslovima. A na ovom spisku našlo se zaista šaroliko društvo: od legendarnih „Pink Flojd”, „Dženezis”, „Led cepelin”, „Flitvud Mek”... pa sve do nekadašnje udarne britanske grupe „Kinks” koja je prestala sa radom još davne 1996. Naravno mogućnosti za „oživljavanje” pomenutih većinom su minimalne, ali i samo pisanje na tu temu jasno govori u kakav sunovrat je rok muzika uletela pod naletom korone.

A da se neki zaista ne daju svedoče i na početku teksta najavljeni koncerti, turneje i studijski poduhvati. Među takvima su i „Juraja hip” protagonisti nekada čuvenog hita „Lagodan život”, a koji su upravo angažovani na svojoj novoj kolekciji pesama. „Snimali smo u ’Čepel studiju’ u Linkolnšajru, gde smo radili i neke od prethodnih albuma”, obznanio je gitarista i lider grupe Mik Boks, pohvalivši se: „Studio smo zakupili na tri nedelje, bilo je sjajno.”

Ipak, ni on nije siguran kada bi to što su uradili mogli publici da predstave uživo. Zbog korone otkazane su bile koncertne turneje i u 2020. i u 2021. godini. Da li će u 2022. biti bolje niko sa sigurnošću ne može da prognozira. „Za sve kao da je još pomalo prerano. Ni sami nismo načisto. Kompozicije su snimljene i sada je sve u rukama izdavača, a oni na to gledaju kao i na svaki drugi posao”, objašnjava Boks. Za sada, u bendu se uzdaju u nekoliko nastupa zakazanih za januar – naravno na domaćem terenu.

Organizacioni problemi za britanske rok grupe pojavili su se i usled odvajanja ostrvskog kraljevstva od Evropske unije. „To je definitivno otežalo buduća putovanja, ozbiljnije turneje. Do sada smo nastupali u čak 62 države, a takva prohodnost u ovim novim okolnostima postaje daleko složenija. Sve se pretvorilo u pravu noćnu moru”, jada se Boks.

Kako navode oni koji su upleteni u organizaciju velikih koncerata, previše je propisa i zahteva nadležnih zdravstvenih službi koje je neophodno ispuniti ukoliko neko želi da nastupi pred publikom. Ipak, kako smo videli, poneki koncert je i održan. Atmosfera u publici međutim nije uvek bila onakva na kakvu su muzičari rok opredeljenja navikli. Moraće mnogo toga da se uradi da bi se sve vratilo u utvrđene tokove.

Dve godine odsustva u muzici su nemali period. Pogotovo u onoj koju konzumiraju mladi i oni koji se tako osećaju. Do uspeha se dolazi brzo, preko noći, jednako brzo se pada u zaborav. Ozbiljnije pauze u delanju, jednostavno, nisu dozvoljene. Tačno se zna koliko kompozicija mora biti napisano i snimljeno, koliko ploča izdato i koliko koncerata održano tokom jedne godine da bi se neki bend mogao smatrati uspešnim. A pandemija je mnoge, jednostavno – progutala.

To je i razlog što se u nastupajuću 2022. gleda kao na „godinu spasenja”. A taj spas najpre će doći ako se pred publikom pojave dokazani majstori. Već najavljeni koncerti „Rolingstounsa”, Eltona Džona, „Aerosmit”, Roberta Planta, „Kis”... trebalo bi u tom smislu da prokrče put. Slična spasiteljska uloga namenjena je i festivalima koji na jednom mestu okupljaju veliki broj istinskih muzičkih zvezda, kao i poklonika njihove muzike. Posebno u letnjim danima.

Druga strana medalje, svirke po malim klubovima ispunjenim istinskim fanovima, one od kojih se obezbeđuju prihodi za svakodnevni život muzičara, moraće da se uhodavaju na svoj način. Jer tu se traži specifična vernost, kako samih muzičara, tako i publike. Neće biti dovoljno da se otvori flaša piva, naštimuju instrumenti, podesi ozvučenje... pa da sve bude kao pre. Dve sušne godine ostavile su pečat.

Neželjena dvogodišnja pauza na muzičkoj sceni stvorila je određenu psihološku pauzu i u pojavljivanju eventualnih novih zvezda. Onih koje bi bez mnogo oklevanja stale rame uz rame sa već dokazanim stvaraocima. Ili, eventualno, otišle i korak dalje. Priče o radu u tonskim studijima, o novim kompozicijama, provokativnim tekstovima... opasno su se proredile. Nema ni skandala vrednih čitalačke pažnje.

Kreativnost kao da je uzmakla pred ofanzivom korone. A bez kreativnosti nema iskrenog rokenrola. Osim ako nam cilj nije da se vratimo u eru Čak Berija, Djuen Edija, Koni Frensis ili Klifa Ričarda, sve sa njegovim „Šedousima”.