Повратак великим свиркама

Слободан Самарџија

Никад не реци никад, крилатица је коју смо волели да везујемо за филмове о авантурама легендарног британског шпијуна Џејмса Бонда. Свакојаке бравуре кроз које нас је 007 неуморно водио, колико год биле невероватне, па чак и наивне, чиниле су да у својим мислима за тренутак одлутамо из опште, не баш веселе свакодневице.

Исте речи могли бисмо данас везати и за учеснике глобалне музичке сцене. Наиме, последњих неколико месеци све су учесталије најаве да би поједине рок групе, за које смо мислили да су заувек отишле у историју, могле да се – реактивирају. Па чак и да се врате озбиљним концертним активностима. А реч је о именима попут: „Баухаус”, „Фјуџис”, „Мотли кру”... која дефинитивно имају своје место у историји рокенрола.

Недавна најава (нажалост неостварена) да би своје место на позорницама поново могла да потражи и шведска четворка под називом АББА, јасно казује у какав мук нас је увалила пандемија короне. Не само изостанком концерата и сличних манифестација већ и малодушношћу извођача када је реч о уласку у студија и снимању нових песама. Једноставно, глобална болештина која је на светло дана изнела све чињенице о социјалној неравноправности, показала је да је и за „живу” музику у таквим временима остало недозвољено мало простора.

Ипак, како рекосмо, поједини извођачи, солисти и групе, мисле да је могуће вратити се и у очи погледати бројне обожаваоце већ нестрпљиве да зачују прве акорде, прву „отпевану живу реч”, па макар се радило о старим композицијама и давно отписаним извођачима.

Пратећи ова очекивања аустралијски огранак угледног музичког часописа „Ролинг стоун” направио је целу анализу посвећену томе која би од рок група евентуално могла поново да се активира, да се врати некадашњим активностима, на који начин и под којим условима. А на овом списку нашло се заиста шаролико друштво: од легендарних „Пинк Флојд”, „Џенезис”, „Лед цепелин”, „Флитвуд Мек”... па све до некадашње ударне британске групе „Кинкс” која је престала са радом још давне 1996. Наравно могућности за „оживљавање” поменутих већином су минималне, али и само писање на ту тему јасно говори у какав суноврат је рок музика улетела под налетом короне.

А да се неки заиста не дају сведоче и на почетку текста најављени концерти, турнеје и студијски подухвати. Међу таквима су и „Јураја хип” протагонисти некада чувеног хита „Лагодан живот”, а који су управо ангажовани на својој новој колекцији песама. „Снимали смо у ’Чепел студију’ у Линколншајру, где смо радили и неке од претходних албума”, обзнанио је гитариста и лидер групе Мик Бокс, похваливши се: „Студио смо закупили на три недеље, било је сјајно.”

Ипак, ни он није сигуран када би то што су урадили могли публици да представе уживо. Због короне отказане су биле концертне турнеје и у 2020. и у 2021. години. Да ли ће у 2022. бити боље нико са сигурношћу не може да прогнозира. „За све као да је још помало прерано. Ни сами нисмо начисто. Композиције су снимљене и сада је све у рукама издавача, а они на то гледају као и на сваки други посао”, објашњава Бокс. За сада, у бенду се уздају у неколико наступа заказаних за јануар – наравно на домаћем терену.

Организациони проблеми за британске рок групе појавили су се и услед одвајања острвског краљевства од Европске уније. „То је дефинитивно отежало будућа путовања, озбиљније турнеје. До сада смо наступали у чак 62 државе, а таква проходност у овим новим околностима постаје далеко сложенија. Све се претворило у праву ноћну мору”, јада се Бокс.

Како наводе они који су уплетени у организацију великих концерата, превише је прописа и захтева надлежних здравствених служби које је неопходно испунити уколико неко жели да наступи пред публиком. Ипак, како смо видели, понеки концерт је и одржан. Атмосфера у публици међутим није увек била онаква на какву су музичари рок опредељења навикли. Мораће много тога да се уради да би се све вратило у утврђене токове.

Две године одсуства у музици су немали период. Поготово у оној коју конзумирају млади и они који се тако осећају. До успеха се долази брзо, преко ноћи, једнако брзо се пада у заборав. Озбиљније паузе у делању, једноставно, нису дозвољене. Тачно се зна колико композиција мора бити написано и снимљено, колико плоча издато и колико концерата одржано током једне године да би се неки бенд могао сматрати успешним. А пандемија је многе, једноставно – прогутала.

То је и разлог што се у наступајућу 2022. гледа као на „годину спасења”. А тај спас најпре ће доћи ако се пред публиком појаве доказани мајстори. Већ најављени концерти „Ролингстоунса”, Елтона Џона, „Аеросмит”, Роберта Планта, „Кис”... требало би у том смислу да прокрче пут. Слична спаситељска улога намењена је и фестивалима који на једном месту окупљају велики број истинских музичких звезда, као и поклоника њихове музике. Посебно у летњим данима.

Друга страна медаље, свирке по малим клубовима испуњеним истинским фановима, оне од којих се обезбеђују приходи за свакодневни живот музичара, мораће да се уходавају на свој начин. Јер ту се тражи специфична верност, како самих музичара, тако и публике. Неће бити довољно да се отвори флаша пива, наштимују инструменти, подеси озвучење... па да све буде као пре. Две сушне године оставиле су печат.

Нежељена двогодишња пауза на музичкој сцени створила је одређену психолошку паузу и у појављивању евентуалних нових звезда. Оних које би без много оклевања стале раме уз раме са већ доказаним ствараоцима. Или, евентуално, отишле и корак даље. Приче о раду у тонским студијима, о новим композицијама, провокативним текстовима... опасно су се проредиле. Нема ни скандала вредних читалачке пажње.

Креативност као да је узмакла пред офанзивом короне. А без креативности нема искреног рокенрола. Осим ако нам циљ није да се вратимо у еру Чак Берија, Дјуен Едија, Кони Френсис или Клифа Ричарда, све са његовим „Шедоусима”.