Micić ‒ vizionar novog doba

Da je reč o nesumnjivo kapitalnom projektu Galerije Rima i Instituta za književnost i umetnost vidi se čim se zbornik „Sto godina časopisa Zenit 1921 – 1926 – 2021” uzme u ruke – 760 strana, 657 ilustracija, 36 autora. A kada čitalac uroni u more podataka, tumačenja i zaključaka, čini mu se da nema kraja novim saznanjima koje ovo štivo nudi. Tekstovi su grupisani u pet odeljaka: Zenitizam u ključu avangarde, Istorijski okviri zenitizma, Zenitizam u transnacionalnom kontekstu, Zenitistička ostvarenja u svetlu novih tumačenja i Dokumenti i zenitistička baština, a oni koji su osmislili njegovu organizaciju u svojstvu urednika su Irina Subotić, istoričarka umetnosti, profesorka emerita, nekadašnji kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a potom i Narodnog muzeja u Beogradu, i Bojan Jović, istoričar književnosti, direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.

Na našu konstataciju da je reč o do sada najobimnijoj izdatoj publikaciji, o časopisu „Zenit”, pa posredno i o samom zenitizmu kod nas, i na pitanje koliko je bilo zahtevno osmisliti ovakav poduhvat i sprovesti ga u delo u saradnji sa autorima od kojih mnogi nisu iz naše zemlje, Irina Subotić kaže da je zbornik zamišljen kao spomenica i da je zahtevao trogodišnje pripreme: najpre kristalisanje koncepcije, obezbeđivanje da osvedočeni stručnjaci za avangardu budu spremni na saradnju, ali i uključivanje mladih istraživača kojima je to bio pravi izazov. I dodaje:

‒ Naravno, tu je bila i briga o ravnoteži da sve relevantne teme i ličnosti budu obrađene na aktuelan ili potpuniji način, a da se obezbede i novi sadržaji, nova tumačenja, novi pogledi i pristupi, trebalo je takođe pronaći meru između domaćih, regionalnih i međunarodnih učesnika. U tom smislu je uspostavljena, čini se, veoma plodna saradnja sa stručnjacima iz Hrvatske, Slovenije, Rusije, Mađarske, Češke, Bugarske, Rumunije, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, ali više nije bilo prostora za saradnike iz Holandije, Poljske, Francuske ili Belgije, na primer, što je tema svakako zaslužila. Sve je to bilo moguće zahvaljujući saradnji sa Institutom za književnost i umetnost, a posebno spremnosti Galerije Rima da se upusti u izdavanje ovako obimnog zbornika.

Radovima koje možemo pročitati obuhvaćene su zaista brojne oblasti, od poezije, slikarstva, filma i dizajna, arhitekture, muzike, preko analize samog manifesta, isticanja njegovog osnivača, pripadnika pokreta i određenih ključnih pojmova pa do razmatranja pojedinih umetničkih dela i uticaja koji je zenitizam imao u različitim zemljama... I opet nije nabrojano sve. Možete li da istaknete uređivačku liniju kojom ste se rukovodili u ovom sveobuhvatnom pregledu?

Grupisanje tekstova u određena poglavlja, pa i suprotstavljanje pojedinih stavova logički se nametalo jer to odgovara polemičkom karakteru „Zenita”, a to je bila i početna koncepcija oko koje sam se dogovorila sa dr Bojanom Jovićem.

Koja su to nova čitanja i tumačenja koja se mogu pronaći i koje bismo autore mogli da istaknemo?

Gotovo sve studije iznose aktuelne poglede na avangardu, sa iskustvima višedecenijskih rasprava gde je mesto zenitizmu, pa čak i negiranja njegovih vrednosti. Opšti zaključci su da je Ljubomir Micić bio vizionar novog doba, da je svojom širokom saradnjom (umrežavanjem u današnjem smislu, o čemu pišu Jovan Čekić, Maja Stanković i Ginter Berghaus), obezbedio međunarodno pozicioniranje zenitizma, podsticao avangardne pojave u mnogim sredinama, kao što su slovenačka, češka, bugarska, rumunska, prepoznavao vrednosti koje su se tek rađale u umetnosti i nauci, ali i da je, kao Srbin iz Hrvatske, bio osetljiv na traumatičnu političku i društvenu situaciju u državi koja se teško nosila sa izazovima različitosti. U tom smislu tri istoričara – Goran Miloradović, Olivera Dragišić i Petar Dragišić – nude nove pristupe za određene tabu-teme, kao što su „Manifest srbijanstva”, paraistorija i pitanje identiteta. Novo je semiotičko čitanje Natalije Zlidnjeve, feminističko Žarke Svirčev, neomarksističko Nikole Dedića, afričkih tema Ane Knežević. Slobodan Mijušković u porazima Ljubomira Micića vidi njegovu pobedu, a Petar Prelog u zagrebačkom ambijentu ekspresionizma – kolevku zenitizma, dok je Ivana Janković odlično predstavila Grupu „Treveleri”, a Iva Kostešić i Feđa Vukić kasni opus zenitiste Josipa Sajsla, Kornelija Ičin delo Valentina Parnaha, Marijan Dović Antona Podbevšeka, Kristina Pranjić Avgusta Černigoja, Marija Stanković vezu Micića i Kandinskog, Nevena Martinović Bijelićevu sliku „Borba dana i noći”. Bojan Jović je analizirao Čarlija Čaplina u avangardi, Dijana Metlić časopis „Kinofon” Branka Ve Poljanskog, a Bojana Popović „Zenitov” komercijalni grafički dizajn. Micićevu zaostavštinu su obradili Vesna Kruljac i Velibor Prelić. Žao mi je što nisam mogla da pomenem sve autore...

Među njima ste i vi. Vaš prilog nosi neobičan naslov – „Rekvijem za ’nepostojećeg’ čoveka” i u njemu se pred javnost iznose prvi put neki lični dokumenti Ljubomira Micića. Šta čitalac u tim redovima može saznati?

Pošto sam u nekoliko navrata pisala o susretima s Micićem od leta 1967. do leta 1970. godine, mislim da će biti korisno ostaviti traga o njegovom načinu obraćanja kroz prepisku koja je bila ljubazna ali ne uvek prijatna. U nekoliko navrata je ponavljao da on javnost ne priznaje jer za njega nema mesta u toj javnosti. Između ostalog piše da „u otadžbini svojoj ja nisam književnik. I uvređen sam ako me bilo ko i bilo gde tako nazove – ili poravna sa književnicima-pokornicima, svaštarcima i nevaljalcima – laktašima i latinašima”. Iz svega se vidi koliko je on bio povređen ali i koliko je dostojanstva sačuvao, i kako je vešto i oštro baratao rečima i pojmovima.

Mogu li se neke od ilustracija u publikaciji posebno izdvojiti kao vredne ili do sada retko ili nikad viđene?

Zamisao Isidore M. Nikolić jeste da dizajn zbornika i reprint drugih zenitističkih knjiga u izdanju Galerije Rima sledi Micićevu uređivačku politiku gde su reprodukcije i tipografska rešenja imala velikog značaja. Prema rečima Ješe Denegrija, to je bila pokretna galerija avangardih dela i ideja. U tom smislu u zborniku su reprodukovani poznati dokumenti, naslovne strane svih brojeva „Zenita” i drugih zenitističkih publikacija, brojna umetnička dela, ali i niz fotografija, pisama, naslovnica knjiga i revija iz Micićeve zaostavštine koja još nije u celini publikovana i koja može da iznenadi zainteresovanog istraživača. Lične fotografije su, čini mi se, posebno zanimljive.

Konačno, iz ove današnje savremene perspektive kakav je vaš utisak o samom pokretu i časopisu, imajući u vidu njihove početne, polazišne kontekstualne koordinate?

Svako doba donosi svoja viđenja određenih istorijskih pojava i ličnosti – ukoliko one daju dovoljno razloga da se njima bavimo. A mislim da su Micić, njegov časopis i ceo pokret, zahvaljujući velikom broju saradnika, ideja, tema i događaja vezanih za njih, još uvek otvoreni za dalja, nova, možda i drugačija čitanja. Zato se nadam da će ovaj zbornik biti inspirativan čitaocima a posebno mladim istraživačima.