Odlazak britkog polemičara

Vest o smrti Igora Mandića, pisca, književnog kritičara i britkog polemičara rastužila je one koji su ga poznavali i voleli zbog njegove nenadmašne duhovitosti, i to u celom regionu, jer on je bio od onih koji je brisao granice.

„Napravio sam jednu vrstu automonografije, da se niko ne muči posle moje smrti”, rekao je prilikom našeg razgovora za „Politiku” u leto 2014. godine a povodom knjige „Oklop od papira” koja je donela izbor njegovih tekstova, eseja, kolumni i feljtona već objavljenih u najvažnijim časopisima i novinama nekadašnje Jugoslavije i današnje Hrvatske i Srbije od 1966. do 2003. godine, ali i izbor intervjua koje je dao proteklih decenija. Napravio je, rekao je, neku vrstu retrospektive kao što to rade slikari u njegovim godinama. I već tada na koricama knjige „Oklop od papira” je nagovestio da je to njegov oproštaj sa svima (kasnije je objavio i „Predsmrtni dnevnik”). A da bi sve bilo u njegovom stilu na kraju knjige je objavio fotografiju na kojoj je nag, kao ilustraciju za esej o nudizmu, a u našem razgovoru ponudio objašnjenje da je to uradio zato što „smokvin list mora pasti”, jer je palo sve drugo.

Mnogi se slažu da upravo ta knjiga pokazuje koliko je Igor Mandić u životu bio dosledan i koliko je u toj svojoj doslednosti bio usamljen – antikomunista za vreme socijalističke Jugoslavije, antinacionalista devedesetih… Doduše, on je upravo u pomenutom razgovoru odbio obe definicije uz objašnjenje da „u vreme, socijalističke Jugoslavije niko nije mogao biti antikomunista, jer bi automatski završio u zatvoru” pošto je u to vreme, kako je to slikovito objasnio bilo baš ovako: kad neko kine u CK, u komunističkim krugovima odmah zavlada upala pluća.

– Sloboda i demokratija su postojali samo za one koji su bili za socijalizam. Svako ko je drukčije radio bio je državni neprijatelj. Prema tome, ne bih sebi pripisao da sam bio antikomunista. Ja sam samo malo građanski varirao između dogme i slobode, tražeći ona područja slobode koja dogma nije zahvatila, a na kojima bi se mogao izraziti neki analitički stav – rekao je tada.

Ali zato je devedesetih s te građanske pozicije nastupao protiv nacionalizma, njemu je to bilo prirodno i logično, ali ne i njegovom okruženju. Tuđman ga je, rekao je, osvestio od svih njegovih mogućih pogrešnih mišljenja o prethodnom, titoističko-socijalističkom sistemu:

– O NDH nisam mnogo znao jer sam bio dete u to doba, ali kad je nastupio „tuđmanizam”, dakle revitalizacija endehaške države, shvatio sam koliko je bilo vrednosti u onom socijalističkom sistemu u kojem sam ja malo „rogoborio”. No, to moje rogoborenje nije bilo ništa strašno, jer nisam bio politički organizovan. A kad sam video svojim očima revitalizaciju endehaškog projekta, kad je nacionalizam progovorio punim glasom, ja sam nastavio po starom. Nisam pripadao nijednoj stranci, niti sam imao ičiju zaštitu. Ja sam svojim tekstovima samo pokušavao opet da tražim neke prostore slobode koje taj sistem nije zauzeo, potpuno isto kao i u prethodnom. To je ta doslednost.

Igor Mandić je rođen 20. novembra 1939. godine u Šibeniku, a studije komparativne književnosti završio je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1963, gde je celog veka živeo i radio. Od 1966. bio je zaposlen u „Vjesniku”, kao kritičar u dnevnim novinama, kao kolumnist „Vjesnika u srijedu”, interni recenzent, urednik i autor tekstova u pojedinim „Vjesnikovim” izdanjima. Od 1993. do 1995. pisao je kulturološke komentare za „Slobodnu Dalmaciju”, bio je glavni urednik novina „Vjesnik” (2000) i dugogodišnji saradnik mnogih radio-televizijskih centara, a 2005. godine dobio je nagradu Hrvatskog novinarskog društva za životno delo. Objavio je više od 30 knjiga.

U Beogradu u koji je nastavio da dolazi i posle raspada Jugoslavije, bio je omiljen, čak je imao status ikone, što je on skromno demantovao objašnjenjem da čak i da ima takav status, zaslužio ga je nesporazumima, jer mu se verovatno pridaju kvaliteti koje nema.

– Ja sam samo malo iskočio iz opšte atmosfere i privukao pažnju – rekao je.

Britko je kritikovao sve. Govorio je da se u životu građana Hrvatske ništa nije promenilo od ulaska u EU.

– Ja sam skeptičan, ironičan i ne nalazim ništa dobro u tome da nas Evropa uzima kao poslednjeg podstanara, jer mi smo zemlja koja ima samo tercijarne delatnosti. Mi smo turistička usluga: konobari, sobarice.

Smatrao je da ujedinjenje Evrope generalno nije dobra ideja:

‒ To su rogovi u vreći, države nespojive po bilo kojoj liniji i to, nažalost, neće opstati. EU se raspada, ako se ne varam. To se svelo uglavnom na nemačku državu. Hvala lepo!

Za Hrvatsku je govorio da je danas neuspela država, da se trese kao alkoholičar u apstinencijalnoj krizi, da se raspada i da za nju nema nade, a da bi sve to moglo da važi i za Srbiju, dok je Bosna specijalno na umoru.

Hrvatska je, smatrao je, promašen projekat zato što je stvarana na nacionalističkoj euforiji devedesetih godina i da su joj zbog toga temelji truli. Sve bivše republike su se, po njegovom mišljenju, razišle s gotovo istim motivacijama, da budu svoj na svome, ali ništa se nije promenilo, noge nam i dalje tonu u blato.

Govorio je da u Hrvatskoj vlada „austrougaro nostalgija”, izraz koji je sam izmislio zato što je Austrija, kako je tvrdio, preuzela hrvatske banke i medije, a Mađarska stavila svoje prste na naftnu industriju i potencijal.

– Definitivno smo kolonizovani, a od te puste slobode, nezavisnosti i suverenosti nije ostalo ništa.

U odnosima između Srbije i Hrvatske video je mnogo birokratskih začkoljica i zategnutosti. Nema velikodušnosti ni s jedne ni s druge strane, svi smo moralističke cicije, smatrao je, tvrdeći da je nemoguće rešiti ovu birokratsku zavrzlamu.

U takvoj situaciji, na javnoj sceni Hrvatske ima najviše šunda, „treša”, festivala, misica, medijska slika Hrvatske je šarolika ali u raspadu, a novih snaga nema, sve su loše i pokvarene, dok je ono preostalo od starih snaga – umorno, beznačajno i malobrojno, smatrao je.

– Ima nekoliko grupa samosvesnih ali prezrelih mislilaca, zaostalih iz bivših struktura, koji su potpuno na repu kolone. Malo ko ima prave strasti, a niko nema mogućnosti, ni para za organizovanje. Tonemo u konvencionalnost i ne znamo šta nam sudbina nosi, a samo salonski brbljamo – poručio je Igor Mandić o vremenu u kome živimo.