Damoklov mač

Profesija književnog prevodioca doživela je jednu od najčudnijih i najproblematičnijih evolucija u istoriji. Nekad je u starom Egiptu prevodilac svrstavan u rang plemića, dok danas sve češće vodimo bitku da se njegovo ime napiše na korici prevedene knjige.

Migel Saenz je govorio da ukoliko prevodilac radi svoj posao kako treba, on je dobrotvor čovečanstva; u suprotnom, pravi je javni neprijatelj. Dužnost prevodioca je složenija nego što se može zamisliti. On drži u rukama ili u svom peru sudbinu jednog stranog autora u određenoj zemlji. Dakle, prevodilac radi za pisca, te možemo reći da je on piščev podanik. Međutim, onaj do kojeg će taj prevod u finalnoj instanci doći jeste čitalac. U svetu u kojem svi razmišljaju o tajni zdrave kose Megan Markl, ja ću nakratko skrenuti pažnju na Damoklov mač koji visi iznad glave svakog prevodioca, odnosno rastrzanost između dve strane, strane svog pisca i strane publike.

Osim toga što je prevodilac most između dve kulture, pronositelj jedne kulture, on je takođe neko ko može da utiče na razvitak književne istorije jedne zemlje, kao i na evoluciju identiteta jednog naroda. U onome što bismo mogli nazvati prevodilačkim zadatkom, njegov cilj jeste da preda tekst koji je u skladu s pravilima ciljnog jezika, a da pritom poštuje autorovo delo. Postoje značajni slučajevi u istoriji prevođenja kada su loši prevodi zatvorili vrata jedne zemlje nekom autoru ili poremetili percepciju publike. Poznati slučaj je Kunderin. Njegov prvi prevodilac, Marsel Emonan, oskrnavio je roman „Šala”, predstavivši publici jednog drugog Kunderu. Kasnije će autor, nakon što je otkrio to nedelo u razgovoru s Alenom Finkelkrotom, prevesti sam svoj roman uz pomoć Fransoa Irša.

U mom ličnom prevodilačkom kao i traduktološkom iskustvu, više puta sam se ozbiljno preispitivao. Jedna od nedoumica jeste i ta dokle prevodilac može da ode u prevođenju jednog termina kako bi istovremeno udovoljio i piscu koga prevodi i publici. Jedan od termina koji mi je zadao najviše poteškoća jeste „krsna slava” koji odskoro poseduje zvaničan francuski prevod – fête baptismale – ali koji je nepoznat kao pojam Francuzima, pa čak i francuskim pravoslavcima. Odgovor je da se shodno kontekstu i značaju dodeljenom u knjizi ovaj pojam uvek drugačije prevodi. Takve zagonetke čine profesiju književnog prevodioca uzbudljivom, a samog prevodioca – umetnikom. Pol Valeri je govorio da prevoditi znači proizvesti analogne efekte različitim sredstvima. Skoro sam imao čast da prevodim roman „Prelest” Filipa Grbića, a prevod samog naslova koji se definiše kao duhovna obmana ne poseduje ekvivalent na francuskom. Nakon sati i sati čitanja francuskih teologa, došao sam do „errance”. Termin koji definiše stanje prelešćenog čoveka bez religiozne pozadine, koja će se, međutim, vremenom pojaviti kroz samo svoje imenovanje pojave – jer prevođenje je i stvaranje i bogaćenje jednog jezika. Prevodilac je, kako rekoh već, ili dobrotvor u senci, ili javni neprijatelj, a da bi se spasao Damoklovog mača koji mu visi nad glavom, potrebno je da se drži Ladmiralove maksime: prikladno je da se prevodi približno koliko je moguće i udaljeno koliko je potrebno.

Autor je književni prevodilac sa srpskog na francuski