Дамоклов мач

Професија књижевног преводиоца доживела је једну од најчуднијих и најпроблематичнијих еволуција у историји. Некад је у старом Египту преводилац сврставан у ранг племића, док данас све чешће водимо битку да се његово име напише на корици преведене књиге.

Мигел Саенз је говорио да уколико преводилац ради свој посао како треба, он је добротвор човечанства; у супротном, прави је јавни непријатељ. Дужност преводиоца је сложенија него што се може замислити. Он држи у рукама или у свом перу судбину једног страног аутора у одређеној земљи. Дакле, преводилац ради за писца, те можемо рећи да је он пишчев поданик. Mеђутим, онај до којег ће тај превод у финалној инстанци доћи јесте читалац. У свету у којем сви размишљају о тајни здраве косе Меган Маркл, ја ћу накратко скренути пажњу на Дамоклов мач који виси изнад главе сваког преводиоца, односно растрзаност између две стране, стране свог писца и стране публике.

Осим тога што је преводилац мост између две културе, проноситељ једне културе, он је такође неко ко може да утиче на развитак књижевне историје једне земље, као и на еволуцију идентитета једног народа. У ономе што бисмо могли назвати преводилачким задатком, његов циљ јесте да преда текст који је у складу с правилима циљног језика, а да притом поштује ауторово дело. Постоје значајни случајеви у историји превођења када су лоши преводи затворили врата једне земље неком аутору или пореметили перцепцију публике. Познати случај је Кундерин. Његов први преводилац, Марсел Емонан, оскрнавио је роман „Шала”, представивши публици једног другог Кундеру. Касније ће аутор, након што је открио то недело у разговору с Аленом Финкелкротом, превести сам свој роман уз помоћ Франсоа Ирша.

У мом личном преводилачком као и традуктолошком искуству, више пута сам се озбиљно преиспитивао. Једна од недоумица јесте и та докле преводилац може да оде у превођењу једног термина како би истовремено удовољио и писцу кога преводи и публици. Један од термина који ми је задао највише потешкоћа јесте „крсна слава” који одскоро поседује званичан француски превод – fête baptismale – али који је непознат као појам Французима, па чак и француским православцима. Одговор је да се сходно контексту и значају додељеном у књизи овај појам увек другачије преводи. Такве загонетке чине професију књижевног преводиоца узбудљивом, а самог преводиоца – уметником. Пол Валери је говорио да преводити значи произвести аналогне ефекте различитим средствима. Скоро сам имао част да преводим роман „Прелест” Филипа Грбића, а превод самог наслова који се дефинише као духовна обмана не поседује еквивалент на француском. Након сати и сати читања француских теолога, дошао сам до „errance”. Термин који дефинише стање прелешћеног човека без религиозне позадине, која ће се, међутим, временом појавити кроз само своје именовање појаве – јер превођење је и стварање и богаћење једног језика. Преводилац је, како рекох већ, или добротвор у сенци, или јавни непријатељ, а да би се спасао Дамокловог мача који му виси над главом, потребно је да се држи Ладмиралове максиме: прикладно је да се преводи приближно колико је могуће и удаљено колико је потребно.

Аутор је књижевни преводилац са српског на француски