Dosledni perfekcionista

Dugo smo „Pokondirenu tikvu” u režiji Dejana Mijača, antologijsku predstavu Srpskog narodnog pozorišta (1973), posmatrali kao „izolovani fenomen” naše sredine, za koji je bilo jasno da je označio prekretnicu u odnosu na dotadašnje scensko nasleđe vezano za Sterijin dramski opus. Međutim, po svojim ključim osobenostima, ona pripada širem evropskom okviru – onom koji Patris Pavis sagledava kao ,,vrhunac režije dramske klasike”. Naime, sredinom druge polovine 20. veka u evropskom pozorištu dolazi do svojevrsne promene paradigme u interpretaciji dramskog nasleđa, do radikalnog stilsko-žanrovskog i značenjskog zaokreta u tretmanu klasike. Ne nužno pravilo, ali dominantna tendencija ove prakse odnosila se i na spontano „formiranje” spisateljsko-rediteljskih tandema u okvirima nacionalnih pozorišnih kultura – i rezultirala antologijskim predstavama posle kojih pogled na pojedine dramske klasike nije bio isti.

U tom području, ključna je decenija sedamdesetih, i to u rasponu od svega nekoliko godina. Pre toga, sredinom šezdesetih, čehoslovački reditelj Otomar Krejča otvorio je novi horizont u tumačenju Čehova, postavivši njegove „Tri sestre” u duhu moderne groteske. Potom Piter Bruk sa „Snom letnje noći” (1970) započinje novu epohu u scenskj interpretaciji svog sunarodnika Šekspira: napustio je prethodnu, „umekšanu” viktorijansku tradiciju tumačenja ovog komada, uklonio „vilinski prah”, a čudesne događaje u šumi postavio u cirkusko-akrobatski format, osvetlivši i animalnu stranu ljudske prirode i ljubavi..

Francuski reditelj Patris Šero slično je postigao s „Raspravom” Marivoa, takođe dakle „intervenišući” u oblasti ,,sopstvene” nacionalne klasike. Uklonio je „ljupki stil” („marivodaž”) koji je do tada bio konstanta scenske interepretacije, a nakon toga otkriven je novi Marivo čije delo nosi potencijal prikrivane surovosti.

Deset dana pre Šeroove premijere, u jesen 1973, održana je premijera „Pokondirene tikve”, koja je označila radikalni raskid s dotadašnjim tretmanom Sterije. Umesto ljupke „bidermajer” komedije sa srećnim krajem, na scenu je izronila surovost života Sterijine palanke: Mijač je prepoznao i da su u Sterijinim komedijama ženski likovi nosioci emancipatorskog potencijala u društvu. Neuka Fema naslućuje da se svet ne završava ogradom na kraju njenog sela. Njena nesreća je u raskoraku između htenja i mogućnosti, u tragikomičnom načinu na koji pokušava da se domogne „velikog sveta”. Komedija je ustupila mesto ozbiljnoj drami, započelo je novo doba u tumačenju našeg dramskog klasika.

Podsećamo da je tokom te epohe objavljeno i prvo izdanje „Filozofije palanke” Radomira Konstatinovića (1969): i pored odlične recenzije u uskostručnim krugovima, tema ove studije na širem društvenom planu delovala je kao već arhivirano pitanje, kao predmet stavljen „ad akta”. Ubrzana modernizacija socijalistička Jugoslavija dovela je do „hvatanja koraka sa velikim svetom”, pa se pojam palanke mogao doimati kao ,,recidiv prošlosti”, takoreći nešto ireverzibilno. Ali ne i u predstavi Dejana Mijača.

Usledile su potom, bitefovska „Ženidba i udadba”, pa studiozno sagledavanje lika Kir Janje ne samo kao škrtog zelenaša, nego kao i stranca među Srbima ‒ koji je na kraju zapravo i stranac u sopstvenom životu. Na samom početku osamdesetih, Mijač je postavio i Sterijinu tragediju „Nahod Simeon”, za koju nema podataka da je do tada ikada izvedena. Ova predstava je nesumnjivo išla ispred svog vremena, kao prvi postmodernistički pristup u našem institucionalnom pozorištu. Te godine na Okruglom stolu Sterijinog pozorja, pred pretežno začuđenom publikom i većinom pozorišnih kolega, profesorka Mirjana Miočinović govorila je o predstavi u ključu poetike postmodernizma. „O čemu ova žena priča, pitali su se prisutni? A ja sam joj zbog toga zahvalan”, izjavio je kasnije Mijač. U njegovoj režiji „Rodoljubaca” (1986), kojom je detektovao nacionalističke politike i početak raspada zemlje, ni „tradicionalno dosadni” lik rezonera Gavrilovića nije čistih ruku, a lažne patriote spremne su da druge odvuku u propast.

U ovom kratkom osvrtu reč je samo o pojednim Mijačevim režijama Sterije s kojima, a pre svega s prekretničkom „Pokondirenom tikvom”, nedvosmisleno pripada vrhunskim dometima evropske režije epohe, onom njenom segmentu koji se izdvaja po stepanu radikalnosti u pristupu izvornoj i/ili dominantnoj tradiciji interpretacije dramske klasike. Slično važi i za njegove rediteljske „intervencije” u delu Nušića, počev od komada „Pučina”, a izuzene segmente Mijačevog rada čine i postavke strane klasike, kao i savremenih domaćih i inostranih pisaca.

Dosledni perfekcionista, odabirao je vrhunske umetničke saradnike, a brojnim glumcima otvorio nove horizonte. S nepogrešivim osećajem za društveni trenutak, s nenametljivom modernošću, realizovao je scenska dela koja su podjednako komunicirala sa stručnim, kao i s takozvanom običnom publikom. Do koje je posebno držao, smatrajući da publika nije baš svako ko kupi kartu. I to je takođe deo Mijačevog otklona prema svakoj vrsti površnosti, u pozorištu i društvu.