Ponedeljak, 27.06.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Da li rokenrol gubi dah

Trebalo bi poštovati i samu činjenicu da onih 12 taktova klasičnog rokenrola, ponovljenih u nizu četiri, pet puta, opstaju već punih sedam decenija
Џин Симонс из групе „Кис” тврди да је рокенрол мртав (EPA/Rainer Jensen)

„Rokenrol je mrtav”, tvrdi Džin Simons, basista čuvene grupe „Kis” i jedan od upečatljivijih učesnika globalnog rok cirkusa. „Ubili su ga – obožavaoci. Oni koji do iznemoglosti, i besplatno, skidaju muziku sa interneta i prosleđuju je dalje jedni drugima. Kako u takvim okolnostima očekivati od nekoga ko voli gitaru da postane muzičar i okrene se istinskoj kreaciji? Za to je potrebna unutrašnja snaga, a ona se uludo troši na puko preslušavanje i olako razmenjivanje tuđih emocija.”

Ipak, tvrditi da je rokenrol stvar prošlosti, u mnogo čemu je preuranjeno. Dovoljno je posmatrati decu predškolskog uzrasta kako se krevelje i uvijaju ispred televizora na kojem se u tom trenutku prikazuje snimak nekog rok koncerta. Kako pokušavaju da imitiraju gitaristu, pevača, bubnjara... I sve to do onoga trenutka kada roditelj shvati da je došlo vreme da mu kupi prvu plastičnu kinesku gitaru-igračku.

Dve godine pod koronom i sveopštim zabranama svakako su dramatično uticale na muzičku scenu. Ugušile su ono što je suština rokenrola a to su – koncerti. Posebno oni veliki na kojima je na jednom mestu umelo da se okupi i po milion-dva obožavalaca. Događaji koji su ulazili u istoriju, postajali bi tema za filmove, romane, ostajali večita priča, ona koja se prenosi sopstvenoj deci, pa i unucima.

„Ko su danas novi Bitlsi”, lamentira Simons. „’BTS’ (’Bangtan bojs’, popularna južnokorejska grupa), stekli su svetsku slavu, ali da li bi meni ikada palo na pamet da oformim bend kako bih izvodio njihove pesme? Ne! ’Bojsbend’ grupe ne menjaju svet, oni čine tek da na trenutak zatrepere srca devojčica i potom – nestanu. Niko se zbog njih neće uhvatiti za gitaru, pokušati da nauči da svira, ili bude član benda koji faktički i ne postoji, pošto muzikom, jednostavno, ne može da se prehrani.”

Ono što je neporecivo jeste da je osnovna karakteristika rokenrola – iskrenost. A ona je proizlazila ne samo iz želje da se zabavi, muzički dokaže, uputi poruka, postane popularan već i usled činjenice da je u sve bilo neophodno uložiti sebe kompletnog. Kupovina instrumenata iziskivala je određene žrtve, pre svega finansijske, priklanjanje nekim pravilima koja mladost često više voli da zaobilazi, ili ih minimalizuje... I sve zarad toga da bi se pojedinac ili grupa dokazali pred sobom, svojim vršnjacima, pa i onim starijima koji su bili voljni da istrpe sve te „mladalačke ludosti”.

Postići takvu iskrenost u današnjim uslovima nije ni malo lako. Mnogi na to čak i ne obraćaju pažnju. Dovoljno je jedno pojavljivanje na nekoj od bezbrojnih televizija, i sve ono što je nekada bilo potrebno da bi se bend dokazao u klubovima poput liverpulskog „Kaverna” ili londonskog „Markija”, biva zaboravljeno i prepušteno portalima u potrazi za istorijskim ekskluzivama.

O tome kako na dnevnoj bazi funkcioniše jedan rokenrol bend malo je reči. Kao i o tome kako obezbediti prevoz ljudi i instrumenata do mesta za svirku i nazad, isplatiti menadžera, opremu za snimanje, obnoviti garderobu... Koliko je iskrenosti u tome kada se u jednu ovakvu avanturu krene odavno otpisanim kombijem, stisnut između odranih zvučnih kutija i kofera za bubanj, ili onoga što se danas dešava uz bogatu scensku video-pozadinu, unapred snimljenu zvučnu podlogu, uvežbane pokrete, uveliko vođen savetima stručnjaka za vizuelnu prezentaciju...? „Bitlsi”, „Rolingstonsi”, „Kinks”, „Holis” i ostali bendovi iz pedesetih ili šezdesetih morali su bukvalno noktima da grebu prašinu sa bine ne bi li pokazali da znaju zašto su tu, šta imaju da kažu i da to pravo smatraju neotuđivim.

Naravno, sve pomenuto ne umanjuje vrednosti današnjih bendova i njihove muzike, ali zaista se postavlja pitanje: šta je u svemu iskrena želja da se krene rokenrol putem, da se ruše tabui, a šta želja da se postane popularan, izdvoji se iz gomile pa, na kraju krajeva, i zaradi neka para. Ne obavezno ona velika koja se troši na skupa kola i šampanjac nego ona sa kojom se obezbeđuje pristojna svakodnevica. Za sebe i okolinu.

Upravo to je dilema pomenutog Džina Simonsa. Jer rokenrol je prevashodno način života, oblik komuniciranja sa okruženjem, a muzika je samo jedan od elemenata koji to omogućuju. Današnji bendovi, posebno oni stvoreni zarad dopadanja širokom auditorijumu i vođeni veštom rukom menadžera i producenta, delaju drugačije. Naravno u okolnostima u kojima postoje i koje su im omogućile da iskažu sopstvene muzičke misli i afinitete.

Sa druge strane, postoje i ozbiljne analize koje dodatno ukazuju na sumrak rokenrola. Po shvatanju autora Dena Ozija, prva među elementima ovog sumraka svakako je činjenica da su današnje liste najslušanijih preplavljene lakšim oblicima poput popa, hip-hopa ili tzv. elektronskog densa. Takva muzika kao da se sluša „ovlaš”, bez potrebe da se uđe u ono što autor u stvari pokušava da poruči, da se pronikne u to kome se obraća...

Prema rečima Dena Flitkrofta iz izdavačke kuće „Pejl vizard rekords”, dovoljan je letimičan pogled na listu učesnika velikih muzičkih festivala. Uglavnom se pominju imena grupa koje su na sceni već decenijama. Potpuno druga slika je kada se gleda na to koja se muzika distribuira putem društvenih mreža i koja se sluša „u pokretu i kao odbrana od svakodnevne ulične buke”.

Sa druge strane, veliko je pitanje i šta današnji rok bendovi mogu novo da ponude. Ne usled nedostatka kreativnosti već usled proste činjenice da danas ne postoji dovoljno plodno tlo na koje bi pala njihova muzika. Mnogo prostora je u tom smislu već zauzeto, a zauzeli su ga, pre svega, bendovi koji su stvarali u drugoj polovini prošlog veka i koji su, na neki način i stvorili sliku o tome šta je rokenrol i kakav bi trebalo da bude.

Rasprava o tome koja je muzika „prava”, koje je vreme bilo najpogodnije za njen razvoj, odakle potiču najbolji bendovi, najbolje kompozicije... biće dok ima i publike. Različiti uslovi u kojima bitišemo, ne samo tehnološki već i duhovno određeni, stavljaju nas u situaciju da se nesvesno prilagođavamo. Ipak, valja poštovati već i samu činjenicu da onih 12 taktova klasičnog rokenrola, ponovljenih u nizu četiri,pet puta, opstaju već punih sedam decenija.
 

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Natasa
Rokenrol je umro otprilike 70 ih. Sve ostalo su izvedeni neki pravci nastali od klasicnog rokenrola koji je realno jedini pravi. Malo je nesto pank pokusao, novi talas bezidejan i bezlican potpuno i isto tako potopljen popom 80 ih koji daleko vise volim i koji je daleko idejniji i blizi originalnoj rok muzici ma sta ko pricao. I ovo vazi i za bivsu onu nepotrebnu drzavu Yu.
Komšije će da me biju...
Svako dete na svoj način vrednuje muziku. Moja ćerka tinejdžer je odrasla sa Bitlsima i ne sluša kič muziku. Najbitnije je to što poštuje izbore njenih drugarica koje se razlikuju od njenih, jer to ne sme biti razlog (ne)druženja.
Bob Petrovich
Rokenrol je bila muzika koja je integrisala belu i crnu omladinu i ceo svet od 1955 do 1960. To je bilo opasno po vlastodršce pa su ugasili rokenrol a umesto njega uveli Rok (ulični naziv za heroin) kao muziku za belu omladinu i Soul kao muziku za crnu omladinu.
Petar
Meni se deca smeju kad slusam "stari" rok. I zaista svako vreme ima svoje potrebe i ukuse. Ovde medjutim vidim drugu vrstu majstorstva: kako sa puno reci ne reci previse. I to malo iritira. Gde je vise podataka, godista, ishodista? Nirvana ili Green day ostavljaju sopstveni trag ali je to proslo odavno. Sta je sa Maneskinom koji je pobedio proslu Evroviziju, koliko je to fake ili dobro? Posto dolaze kod nas Videce se da i ovaj zanr kao i mnogi drugi ima svoje trajanje i opseg. Poz
Milan Filipović
Postali su užasno bezidejni morbidni i dosadni! Više mi se dopadaju Zorica Brunclik, Brena, Cakana i Zvezde Granda...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.