Teško je reći: zbogom!

PSIHOLOGIJA 
Uprkos svem duševnom bolu koji izaziva, zbog čega je nekim ljudima toliko teško da se oslobode svoje žalosti?

U ironičnom preokretu, novo istraživanje pokazuje da je mogući krivac centar za zadovoljstvo u mozgu.

Kada se suoči sa smrću voljene osobe, većina ljudi duboko pati nekoliko sedmica ili meseci, a zatim postepeno nastavi da živi. Mali postotak, međutim, gubitak iznuri; više nisu u stanju da nastave na isti način doživljavajući, kako to nazivaju psiholozi, složen vid žalosti.

Snimanje funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI), koje meri protok krvi u raznim delovima mozga, pokazuje da žalost uznemiruje područja u vezi sa obradom bola. Ni u jednom istraživanju do sada nije, ipak, posmatrano šta se u centralnom nervnom sistemu dešava tokom složenog oblika ispoljavanja žalosti.

U novom naučnom članku, objavljenom u avgustom broju poznatog časopisa „Njuroimidž”, istraživači predvođeni kliničkim psihologom Meri-Fransis O’Konor sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu posmatrali su 23 žene kojima su majka ili sestra preminule od raka dojke u minulih pet godina. Na osnovu kliničke procene, podelili su ih na učesnice koje teško podnose gubitak i ispitanice koje to čine lakše.

Zatim su im pokazali niz od 60 slika, pri čemu je fotografija nepoznate osobe ili preminule voljene osobe bila u paru s rečju koja ima veze sa žalosti (na primer, rak – cancer) ili s reči koja slično izgleda ali je osećajno neutralna (na primer, đumbir – ginger). Svrha reči bila je da slike srodnika učini svežim, iako su ih žene same već nekoliko puta videle.

Kao što se očekivalo, snimci načinjeni magnetnom rezonancom pokazalu veliku živost u oblastima mozga za obradu bola kada bi žene ugledale fotografije svojih srodnika ili reči koje imaju veze sa žalošću. Takav učinak se nije javljao kada bi ispitanice videle neutralne reči ili fotografije nepoznatih osoba.

Do iznenađenja je došlo kada bi učesnice u ispitivanju za koje je ustanovljeno da teško podnose gubitak pogledale sliku rođaka ili reč koja se dovodi u vezu sa žalošću: uz uznemirenje u delovima mozga za obradu bola, kod ovih je žena uočena živahnost u predelu vezanom za zadovoljstvo i nagradu (nucleus accumbensu).

Nalazi bi mogli značiti da se mozgovi žena koje se teško mire s gubitkom voljene osobe nisu na odgovarajući način prilagodili činjenici da ih više nema, pretpostavlja Meri-Fransis O’Konor. Kada se ljudi za nekoga vežu, oni izvlače zadovoljstvo iz te vezanosti, pa se središte za zadovoljstvo i nagradu u mozgu uključuje. A pošto je to područje, takođe, aktivno kada se žene koje teško podnose gubitak podsete uspomene na svojeg pokojnog srodnika, to bi moglo ukazivati da je im teže da prihvate smrt voljene osobe nego drugima.

U najmanju ruku, kaže Meri-Fransis O’Konor, naučnici možda sada imaju klinički pokazatelj koji im može pomoći u pravljenju razlike između žene što teško podnose gubitak i žena što lakše izlaze nakraj s takvim ishodom.

Džordž Bonano, klinički psiholog na Univerzitetu Kolumbija koji proučava žalost i duševnu patnju, naglašava da ovo istraživanje daje putokaze za buduća traganja i bolje načine za lečenje složenih oblika ispoljavanja tuge – možda lekovima koji ciljaju središte za zadovoljtsvo i nagradu. I ujedno upozorava da se još mnogo ogleda mora obaviti da bi se na pravi način ispitali mehanizmi žalosti jer je to, kaže on, „jedan od najuobičajenijih događaja s kojima ćemo se morati nositi, a ipak ga veoma malo razumemo”.