Podaci o ličnosti i borba protiv korupcije

Do korumpiranja često dolazi radi sticanja informacija, pogotovo onih koje su podobne da sticaocu obezbede materijalnu ili drugu korist. Na primer, u procesu privatizacije nekog preduzeća nema vrednije stvari od insajderskog obaveštenja o tome da firma vredi znatno više ili znatno manje od vrednosti koja se navodi u zvaničnoj proceni. Kada država reguliše ekonomske tokove administrativnim merama, pravovremena informacija o pripremi i sadržaju takvih odluka takođe može imati ogromnu vrednost.

Specifičan vid informacija koje su pogodne za trgovinu jesu kompromitujući podaci o pojedincima. To može biti saznanje da je neko prekršio zakon ili da se ponašao suprotno načelima za koje se javno zalaže. To, takođe, mogu biti i podaci o nečemu dopuštenom, što bi pojedinac želeo da zadrži za sebe i krug bližnjih.

Kompromitujući materijal (u SSSR je čak svojevremeno skovan poseban izraz za to – „kompromat”) koristi se kao veoma zgodno sredstvo za ucene, bilo da je cilj uzimanje „otkupnine”, dobijanje ustupaka, „smirivanje” novinara koji zadru u zabran, „privoljavanje” političara na saradnju, odvraćanje javnih ličnosti od davanja podrške protivnicima režima bilo zarad toga da javni službenik zažmuri na oba oka na kršenje zakona.

I mediji nekada objavljuju ovakav materijal. Taj problem ne mora imati direktne veze sa korupcijom, osim kada mediji dobijaju materijal od ljudi iz vlasti. Sigurno je i takvih slučajeva u Srbiji bilo mnogo, sudeći po tome što smo na naslovnicama (ili na naslovnim stranicama) viđali medicinske dijagnoze, podatke iz pretkrivičnog postupka i transkripte telefonskih razgovora. Odnos medija i vlasti može biti korupcija (kad mediji podmićuju službenike da bi došli do materijala) ili zloupotreba od strane moćnika u organima vlasti, koji preko senzacionalističkih medija žele da usmere pažnju javnog mnjenja u određenom pravcu.

Tako dolazimo i do pitanja informacija koje organi vlasti poseduju o nekome a koje su ili prikupili i obradili suprotno propisima, ili predali (prodali) nekome kome podaci nisu namenjeni. Da se to ne bi dogodilo postoje pravila o zaštiti podataka o ličnosti, ograničenja za situacije kada se smeju prikupljati i kontrola službi koje to najčešće čine. Srbija treba da dobije jedan takav zakon uskoro.

Vladinim predlogom zakona predviđeno je da se o zaštiti ličnih podataka stara poverenik za informacije, u čijoj nadležnosti se već nalazi za borbu protiv korupcije izuzetno značajni Zakon o slobodnom pristupu informacijama. To rešenje je dobro, jer se kroz „personalnu uniju” izbegavaju mogući sukobi dva organa kada treba dati prevagu jednom pravu (što se dešavalo, recimo, u Sloveniji). O spremnosti države na saradnju dobro govori to što je predlog zasnovan na modelu jedne nevladine organizacije (CUPS) i što je u jednoj fazi izrade traženo mišljenje Saveta Evrope.

U odnosu na taj model, najprimetnija promena je namera, iskazana u članovima 40 i 45, da se povereniku, koji odlučuje o žalbama građana, uz pozivanje na razloge koji se veoma široko mogu tumačiti a teško proveriti, ograniči pristup pojedinim prostorijama, zbirkama i podacima. Time se bitno sužava mogućnost kontrole od strane ovog nezavisnog organa, ne samo da li su poštovana pravila i prava građana o zaštiti podataka o ličnosti (nešto što tek treba da dobijemo), već i postojeća pravila i prava o pristupu informacijama.

Usvajanje norme koja u ovoj meri narušava sistem prilično bi umanjilo koristi od Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, a uz to bi nanelo nemerljivu štetu ostvarivanju prava na pristup informacijama i ohrabrilo jednako opasne namere da se kroz posebne zakone ograniči domet ovom ubojitom antikorupcijskom oružju. Pošto nam je skupština trenutno na „raspustu”, ima svakako dovoljno vremena da do usvajanja zakona predlagač još jednom razmisli o ovim spornim tačkama ili da umesto predlagača taj posao urade poslaničke grupe kroz odgovarajuće amandmane.

Programski direktor organizacije 
Transparentnost – Srbija