Ljubomir Simović, pesnik dualizma

Pitajući se o smislu poezije u ovakvim vremenima, nemoćan da utiče na sudbinu sveta, pesnik ipak ima ulogu čuvanja jezika, čime može da spase čoveka, i to onog koji se spasu sklon. Akademik i pesnik Ljubomir Simović smatra, pominjući Marinu Cvetajevu, da je najvažnije pesničko oružje u jeziku upravo visoka mera, meriti stvari visokom merom i ne ići ispod toga. To stvaralačko i ljudsko dostojanstvo projavljuje se iz čitavog njegovog opusa, kome je posvećen dvobroj časopisa „Gradac”, koji je priredila Jasmina Vrbavac, i koji sadrži izbor iz Simovićeve poezije, odlomke iz kapitalne prozne knjige „Užice sa vranama”, tekstove o njemu, kao i njegove eseje, intervjue, delove prepiske.

„Pesničku knjigu ne vidim na polici ili na pisaćem stolu istoričara, teoretičara, ili nekog profesionalnog ljubitelja književnosti, nego u koferu prognanika, kraj jastuka teškog bolesnika ili na stolu kraj robijaške porcije – gde i jeste pravo mesto za knjigu pesama”, napisao je 1980. godine akademik Ljubomor Simović.

Čini se da je Svetislav Basara tačno odredio Simovićevo mesto u našoj književnosti, smeštajući ga među nacionalne pesnike, ali ne one koji „mračne, nacionalne i opšteljudske ponore i gnusobe prekrivaju verbalnim pirotskim ćilimima, po kojima šaraju motive iz fiktivne prošlosti” već ga vidi uz one stvaraoce, kakvi su bili Nastasijević i Brana Petrović, koji „zalaze u periferne oblasti čulnog sveta, gde se u mnoštvu srpske braće krije i mnoštvo Kaina”. Taj motiv bratoubistva, po Basarinom sudu, pored Užica i užičkog kraja, neprestano se provlači kroz Simovićevo pesništvo, to su bratoubistva iz strasti, iz koristoljublja. Najfascinantniju studiju o bratoubilaštvu Simović je, kako dalje kaže, dao u jedinom svom proznom delu „Užice sa vranama”, i gde je bez „trunke vulgarnog antikomunizma” naslikao „međusobno oslobodilačko klanje” tokom Drugog svetskog rata, gde je u Užičkoj republici paralelno trajalo masovno streljanje klasnih neprijatelja i štampanje Istorije SKP.

U razgovoru sa Milošem Jevtićem, Simović je izjavio: „Što se tiče kulture, posleratno Užice je znatno nazadovalo u odnosu na predratno. Postalo je nekako zabačenije, i onih dvesta kilometara do Beograda kao da se isteglo i produžilo (...)”

U tekstu Bojana Jovanovića istaknuto je to da Simović u svojoj poeziji podvlači prvenstveno negativne posledice čovekovog delovanja, pre svega izražene u međusobnim sukobima i ratovima. Pesnička kreativnost pak za Simovića je nešto drugo u odnosu na sve do tada stvoreno, čime stvaralac postaje akter novog stvaranja sveta, a sloboda kreacije je „alternativa, antropološki zadata njegovim odnosom prema stvarnosti i prema samom sebi”. Mirko Magarašević Simovićev pesnički pristup fenomenima rata opisuje kao vrlo mozaički složen, ne samo pesnički već i „psihološki, gnoseološki, prosvetljen budnom istorijskom svešću o genezi principa ratovanja, od paganskih do tehnoloških i genocidnih vremena”. Za Branka Kukića Simović je pesnik dualizma, sveta nesavršenosti u kojem se bore dobro i zlo, nasleđeno i stečeno, i gde vlada mistični užas bića koje se „penje u Boga – silazi u Zver”.

Miodrag Pavlović Simovića je video kao lirskog pesnika, koji se „lako i precizno iskazuje, otvara uvek nove segmente na tematskom vidiku, elegični ton širi do tragičnog, humorno do paradoksalnog, ljubavno osećanje u pravcu erotskog”.

Ljubomir Simović se oprobao u svim žanrovima. Pored poezije i eseja, napisao je četiri vrhunske drame i pomenuti roman „Užice sa vranama”, dok su mu ipak poezija i drama pružale dovoljno prostora da se bavi onim što ga je zanimalo, kako je sam zapazio. Junaci njegovih eseja su Koder, Zmaj, Sterija, Vinaver, Andrić, Rade Drainac, Brana Petrović... Racionalizam Sterije on shvata kao potpuno dosledan, da ga dovodi do nihilizma, do toga da ipak zna da je to veliko „ništa dublje od Kir-Janjinog sanduka i da se ne može napuniti i zatrpati zlatom”.

Vinaverov svet prožet je uspomenama „starijim od života”, kako piše Simović, koje otvaraju tajna znanja, prenatalna sećanja, nepoznate jezike, a njegovi junaci makar bili i nepismeni, prosvetljeni su „tajnim znanjima i otkrovenjima”.

U eseju o Andrićevom ćutanju napisao je: „Katkad dođu vremena u kojima čovek uprkos ćutanju kome su ga učile ’mnoge nevolje’ mora da progovori, i po cenu života. Vremena u kojima mora da progovori i ko nema usta. Andrić je u takvim vremenima ćutao. Ali kada čitamo ono što je pri tom u svojim sveskama pisao, shvatamo da je i njegovo ćutanje bilo govor.”