Mi Balkanci nismo na dobrom glasu

Krajem prošle godine navršeno je sto trideset godina od rođenja Milana Budimira (2. 11. 1891. Mrkonjić Grad – 17. 10. 1975. Beograd) – akademika, klasičnog filologa i profesora Univerziteta u Beogradu, pionira multidisciplinarne naučne metode kod nas.

Kako podseća prof. dr Milena Jovanović, klasični filolog, profesorka Beogradskog univerziteta i njegova bliska saradnica tokom sedam godina, Budimir se bavio grčkom i latinskom filologijom, grčkom i rimskom književnošću, opštom i uporednom slovenskom lingvistikom, vizantologijom, doantičkom i antičkom balkanologijom, komparativnom istorijom religije i folklora, etnologijom, makedonskim, albanskim i starim ilirskim jezikom u okviru balkanistike, indoevropeistikom.

Zahvaljujući izdavačkoj kući „Gradac”, koja iznova ukazuje na izuzetne i zaboravljene stvaraoce, kao i prof. dr Mileni Jovanović, koja je priredila knjigu „Mi Balkanci”, tekstovi Milana Budimira ponovo su oživljeni. Milena Jovanović je na inicijativu glavnog urednika „Gradca” Branka Kukića sabrala dvadeset četiri rada Milana Budimira, čija su glavna nit sličnosti i razlike Balkanaca.

„Mi Balkanci nismo na dobrom glasu. Čak ni u našoj rođenoj kući, a o Evropi da i ne govorimo. Za mnoge među nama ta Evropa počinje na zemunskom mostu i na zvorničkoj ćupriji. Sa druge strane mosta i ćuprije, kako kažu naši Evropljani, to ti je divlji Balkan, sve goli gedžo i cincarin, podmukli Vizantinac i neverni šizmatik, prosti balija ili zverski Arbanas. Sve su to ti naši Evropljani naučili i poprimili od bečke i peštanske štampe ili od tuđinskih škola i školnjaka, od crnog semena Lojolina, kako kaže hrvatski pesnik Kranjčević”, deo je uvodnog predavanja.

Ovaj citat, istrgnut iz konteksta može da oda drugačiji utisak. Međutim, Milan Budimir, po sopstvenom priznanju, nije bio pristalica učenja „o trulom Zapadu, čija savremena civilizacija pod zaštitom samoživih kapitalista proživljava tešku krizu”. Baš naprotiv, verovao je u pomirenje Istoka i Zapada, kao i u to da je „neumrli Vuk” pokazao Evropljanima i Balkancima da se ovde nalaze tekovine starih kultura, koje je „nesebični Balkan delio i Zapadu i Istoku”. Smatrao je da balkanska kultura treba da bude zasnovana na jedinstvu u varijacijama, da upravo Balkan treba celom svetu da pokaže to „duhovno razoružanje”, jedan sveopšti preporod koji je, po njegovom mišljenju, započeo viteški kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj.

Govorio je da nije puka slučajnost to što se Vukova ćirilica pojavila upravo na našem Balkanu, „odakle je pošlo opismenjavanje Evropljana”. Vuka je cenio kao duhovnog oca ovog podneblja, kao prvog balkanologa, kao diva koji je pobunio balkanskog seljaka i oplemenio balkansku zemlju. Milan Budimir je razrešio Jugoslovenima dilemu da li je Njegoš bio srpski ili crnogorski pesnik, a po njegovom sudu bio je – opštečovečanski. Kroz tekstove ove knjige vaskrsavaju reči Milana Budimira i o Filipu Višnjiću, Kočiću, Platonu, Homeru...

Kako piše Milena Jovanović, Milan Budimir školovao se u Sarajevu i studirao klasičnu filologiju na Bečkom univerzitetu, a krajem 1920. godine odbranio je doktorsku disertaciju, koju je mentor Ludvig Radermaher visoko ocenio. Po Radermaherovoj preporuci, sledeće godine postao je asistent, a potom i docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je predavao sve do penzionisanja 1962. godine, osim u periodu nemačke okupacije. Kao istraživač visokog ranga, izabran je 1948. za dopisnog, a 1955. godine za redovnog člana Odeljenja jezika i književnosti SANU.

Bio je član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, Akademije nauka i umjetnosti BiH i nekoliko inostranih naučnih društava. Nagrađen je Oktobarskom nagradom grada Beograda za knjigu „Pregled rimske književnosti” u koautorstvu sa Mironom Flašarom 1964, a 1967. godine Sedmojulskom nagradom za životno delo. Bio je osnivač više časopisa, u kojima je istraživao odnose između antike i naših naroda, humor i satiru, stanje nacionalnih nauka u balkanskim zemljama, potrebu komparativnih studija balkanske stvarnosti, antičku balkanologiju, ali i fenomen neverovatnog uspona starih Grka u nauci i kulturi, u kratkom vremenskom razdoblju.

Smatrao je da Grci to nisu sami postigli već uz simbiozu doseljenih Helena sa zatečenim kulturnim starobalkancima. Takođe je zastupao stanovište po kojem je najstariji književni jezik balkanskih Slovena izgrađivan pod uticajem grčkog originala, mnogo pre nego što su to mogli da čine zapadni Evropljani, upućeni na Ciceronovu latinštinu i Jeronimov latinski prevod Biblije. Verovao je u to da ne postoje „čisti jezici”, „čiste kulture” ni „čiste rase”, u nauci o jeziku, opredeljujući se za komparativno-istorijsku metodu u proučavanju srpskog i klasičnih jezika, lingvistike, balkanologije i slovenske leksike i onomastike.

Milan Budimir je izneo lingvističke dokaze da su se slovenski Indoevropljani, kao već formirana zajednica, pojavili mnogo ranije nego što se do tada u nauci smatralo, a dao je dokaze o tome da se „pseudonaučna nordistička teorija o severnoj Evropi kao prapostojbini Indoevropljana mora odbaciti”.

Milena Jovanović autorka je i jednog ličnog osvrta na svog velikog učitelja, kome je pomagala u radu i od koga je naučila da je „raditi i razmišljati prva i najvažnija ljudska osobina”.