Žena po žena i „Zlatni lav”

Venecija, Lido – Da nije bilo predratnih i ratnih prekida Venecijanski festival bi ove godine proslavio svoj 90. rođendan. Osnovana još 1932. na Lidu, filmska Mostra je i dalje ubedljivo najstariji festival na svetu i jedan od tri najvažnija.

Ovogodišnje, zvanično 79. izdanje, značilo je povratak u pun kapacitet posle dve godine raznoraznih ograničenja usled pandemije. Festival je bio prepunjen i filmovima i gostima, ritam je bio žestok kao nikada pre (svega je bilo previše), razmaka između gledalaca u dvoranama nije bilo, svako sedište je moralo da bude rezervisano unapred onlajn, a preporuku da se maske nose tokom projekcija retko ko je poštovao. Uželela se „horda” i filmskih autora i profesionalaca i gledalaca normalnosti kakva je postojala do 2020. i taj neki osećaj totalne slobode lebdeo je nad Lidom svih festivalskih dana i noći. Videćemo hoće li se za to platiti cena...

Kao što je već poznato dodela „Zlatnog lava” i ostalih nagrada protekla je u znaku neočekivanog čak i od predsednice žirija Džulijan Mur, holivudske zvezde koja za sebe rado kaže da voli male umetničke, nezavisne filmove jer tom korpusu kao reditelj pripada i njen suprug. Na 79. Mostri „Zlatnog lava” osvojio je američki dokumentarni film „Sva lepota i krvoproliće” Laure Pojtras kojem je u programu, kakvim ga je koncipirao Alberto Barbera, logičnije mesto bilo van konkurencije. Reč je o epskom dokumentarnom filmu o međunarodno poznatoj umetničkoj fotografkinji i aktivistkinji Nan Goldin i njenom istraživanju LGBT subkulture, krajnjih intimnosti, HIV krize i epidemije zavisnosti od droga što je sve i lično iskusila. Da se razumemo, Laura Pojtras je vrsna dokumentaristkinja koja je 2015. osvojila Oskara za „Građanina četiri” i njen dokumentarac „Sva lepota i krvoproliće” je vrsno urađen, ali odluka o njegovoj pobedi nad tolikim brojem moćnih igranih filmova u ovogodišnjoj konkurenciji može da se podvede pod „političku korektnost”. Ovaj film o ženi, ikoni američke andergraund umetničke scene, režirala je žena i tako se i Laura Pojtras priključila kontinuiranom nizu žena što su u Veneciji osvojile „Zlatnog lava” u poslednje tri godine (pre Pojtrasove su to bile Kloe Žao i Odri Divan).

Da su odluke žirija sa Murovom na čelu „politički korektno balansirajuće” uočava se i kroz dodelu glavnih glumačkih nagrada. Kejt Blančet je zasluženo primila Pehar „Volpi” za odigranu ulogu dirigentkinje Lidije Tar u filmu „Tar” Toda Filda koji je u potpunosti i oslonjen na nju. Pehar „Volpi” za najbolju mušku ulogu odličnom Kolinu Farelu i „Srebrni lav” za najbolji scenario Martinu Makdoni, kompenzacija su za činjenicu da su njegove irske crnohumorne „Zloslutnice iz Inišerina” („Banshees of Inisherin”) nesumnjivo jedan od najboljih filmova na 79. Mostri.

U „balansirajuće” odluke žirija spadaju i one da se festivalski Gran pri dodeli francusko-senegalskoj autorki Alis Diop (već nagrađena u Kanu za dokumentarni debi) za njen debi u formi igranog filma – „Sent Omer”, formalno radikalnu sudsku dramu o crnkinji optuženoj za ubistvo deteta, koji je od drugog žirija osvojio i nagradu „Luiđi de Laurentis” za najboljeg debitanta, kao i odluka da se Specijalna nagrada žirija dodeli iranskom filmu „Bez medveda” Džafara Panahija u znak podrške za njegovo nedavno ponovno hapšenje. „Sent Omer” Diopove i „Bez medveda” Panahija bili su bukvalno poslednji filmovi prikazani na festivalu. I jedan i drugi imaju svoje kvalitete i vrednosti, ali su znatnije ispod filmova poput „Argentina, 1985” Santjaga Mitrea (osvojio nagradu kritičara Fipresci), „Iza zida” Vahida Džalivlanda ili već više puta pomenutog dela „Zloslutnice iz Inišerina” Martina Makdone.

I dodela „Srebrnog lava” za najbolju režiju Luki Gvadanjinu za kanibalski „Netfliksov” film „I kosti i sve”, deluje kao dobra šala. Generalno gledano Gvadanjino jeste dobar reditelj, njegova kanibalska ljubavna romansa sigurno će naći poklonike među fanovima ovakve vrste filmova, ali da je baš on, u konkurenciji kakva je bila, najbolje režirao uopšte se ne mogu složiti. Pre će biti da je žiri u ovogodišnjoj poplavi „Netfliksovih” filmova u glavnom takmičenju morao da izabere jedan za nagrađivanje. I izabrao je da uz Gvadanjina daruje i mladu glumicu (kanibalku) Tejlor Rasel nagradom „Marčelo Mastrojani” za najboljeg mladog glumca na festivalu...

U paralelnom takmičarskom programu „Horizonti” pobedio je iranski autor  Human Sejedi sa svojom antitotalitarnom političkom dramom „Treći svetski rat”, u „Danima autora” pobednik je kanadski reditelj Grejam Foj za film „Devojka”, dok je u „Nedelji kritike” glavnu nagradu osvojio  austrijski reditelj David Vagner za film „Ajzmajer”, intimni i dirljivi portret zatvorenog gej narednika u austrijskoj vojsci. Inače, na ovogodišnjoj Mostri dominirali su filmovi na temu čitave skale problema pripadnika LGBT populacije i takva dominacija je na trenutke bila čak i kotraproduktivna. Sveukupno tematski, usamljenost je ovde bila glavna filmska reč. Pandemija ju je očigledno snažno izronila na filmsku površinu.

Što se učešća našeg filma „Da li ste videli ovu ženu?” Dušana Zorića i Matije Gluščevića tiče, osvojena je nestatutarna nagrada za montažu od strane jednog od paralelnih žirija u programu „Nedelja kritike”. Već su izašle i dobre kritike u dnevnim izdanjima svih važnijih filmskih časopisa, a i usledili su pozivi na mnoge druge filmske festivale. Scenarističko-rediteljski tim Zorić–Gluščević i producentski tim Čarna Vučinić–Stefan Ivančić mogu da budu zadovoljni.