Жена по жена и „Златни лав”

Венеција, Лидо – Да није било предратних и ратних прекида Венецијански фестивал би ове године прославио свој 90. рођендан. Основана још 1932. на Лиду, филмска Мостра је и даље убедљиво најстарији фестивал на свету и један од три најважнија.

Овогодишње, званично 79. издање, значило је повратак у пун капацитет после две године разноразних ограничења услед пандемије. Фестивал је био препуњен и филмовима и гостима, ритам је био жесток као никада пре (свега је било превише), размака између гледалаца у дворанама није било, свако седиште је морало да буде резервисано унапред онлајн, а препоруку да се маске носе током пројекција ретко ко је поштовао. Ужелела се „хорда” и филмских аутора и професионалаца и гледалаца нормалности каква је постојала до 2020. и тај неки осећај тоталне слободе лебдео је над Лидом свих фестивалских дана и ноћи. Видећемо хоће ли се за то платити цена...

Као што је већ познато додела „Златног лава” и осталих награда протекла је у знаку неочекиваног чак и од председнице жирија Џулијан Мур, холивудске звезде која за себе радо каже да воли мале уметничке, независне филмове јер том корпусу као редитељ припада и њен супруг. На 79. Мостри „Златног лава” освојио је амерички документарни филм „Сва лепота и крвопролиће” Лауре Појтрас којем је у програму, каквим га је конципирао Алберто Барбера, логичније место било ван конкуренције. Реч је о епском документарном филму о међународно познатој уметничкој фотографкињи и активисткињи Нан Голдин и њеном истраживању ЛГБТ субкултуре, крајњих интимности, ХИВ кризе и епидемије зависности од дрога што је све и лично искусила. Да се разумемо, Лаура Појтрас је врсна документаристкиња која је 2015. освојила Оскара за „Грађанина четири” и њен документарац „Сва лепота и крвопролиће” је врсно урађен, али одлука о његовој победи над толиким бројем моћних играних филмова у овогодишњој конкуренцији може да се подведе под „политичку коректност”. Овај филм о жени, икони америчке андерграунд уметничке сцене, режирала је жена и тако се и Лаура Појтрас прикључила континуираном низу жена што су у Венецији освојиле „Златног лава” у последње три године (пре Појтрасове су то биле Клое Жао и Одри Диван).

Да су одлуке жирија са Муровом на челу „политички коректно балансирајуће” уочава се и кроз доделу главних глумачких награда. Кејт Бланчет је заслужено примила Пехар „Волпи” за одиграну улогу диригенткиње Лидије Тар у филму „Тар” Тода Филда који је у потпуности и ослоњен на њу. Пехар „Волпи” за најбољу мушку улогу одличном Колину Фарелу и „Сребрни лав” за најбољи сценарио Мартину Макдони, компензација су за чињеницу да су његове ирске црнохуморне „Злослутнице из Инишерина” („Бансхеес оф Инисхерин”) несумњиво један од најбољих филмова на 79. Мостри.

У „балансирајуће” одлуке жирија спадају и оне да се фестивалски Гран при додели француско-сенегалској ауторки Алис Диоп (већ награђена у Кану за документарни деби) за њен деби у форми играног филма – „Сент Омер”, формално радикалну судску драму о црнкињи оптуженој за убиство детета, који је од другог жирија освојио и награду „Луиђи де Лаурентис” за најбољег дебитанта, као и одлука да се Специјална награда жирија додели иранском филму „Без медведа” Џафара Панахија у знак подршке за његово недавно поновно хапшење. „Сент Омер” Диопове и „Без медведа” Панахија били су буквално последњи филмови приказани на фестивалу. И један и други имају своје квалитете и вредности, али су знатније испод филмова попут „Аргентина, 1985” Сантјага Митреа (освојио награду критичара Фипресци), „Иза зида” Вахида Џаливланда или већ више пута поменутог дела „Злослутнице из Инишерина” Мартина Макдоне.

И додела „Сребрног лава” за најбољу режију Луки Гвадањину за канибалски „Нетфликсов” филм „И кости и све”, делује као добра шала. Генерално гледано Гвадањино јесте добар редитељ, његова канибалска љубавна романса сигурно ће наћи поклонике међу фановима овакве врсте филмова, али да је баш он, у конкуренцији каква је била, најбоље режирао уопште се не могу сложити. Пре ће бити да је жири у овогодишњој поплави „Нетфликсових” филмова у главном такмичењу морао да изабере један за награђивање. И изабрао је да уз Гвадањина дарује и младу глумицу (канибалку) Тејлор Расел наградом „Марчело Мастројани” за најбољег младог глумца на фестивалу...

У паралелном такмичарском програму „Хоризонти” победио је ирански аутор  Хуман Сеједи са својом антитоталитарном политичком драмом „Трећи светски рат”, у „Данима аутора” победник је канадски редитељ Грејам Фој за филм „Девојка”, док је у „Недељи критике” главну награду освојио  аустријски редитељ Давид Вагнер за филм „Ајзмајер”, интимни и дирљиви портрет затвореног геј наредника у аустријској војсци. Иначе, на овогодишњој Мостри доминирали су филмови на тему читаве скале проблема припадника ЛГБТ популације и таква доминација је на тренутке била чак и котрапродуктивна. Свеукупно тематски, усамљеност је овде била главна филмска реч. Пандемија ју је очигледно снажно изронила на филмску површину.

Што се учешћа нашег филма „Да ли сте видели ову жену?” Душана Зорића и Матије Глушчевића тиче, освојена је нестатутарна награда за монтажу од стране једног од паралелних жирија у програму „Недеља критике”. Већ су изашле и добре критике у дневним издањима свих важнијих филмских часописа, а и уследили су позиви на многе друге филмске фестивале. Сценаристичко-редитељски тим Зорић–Глушчевић и продуцентски тим Чарна Вучинић–Стефан Иванчић могу да буду задовољни.