Gruzija u njihovim mislima

Zašto se dogodilo to što se još uvek događa u Gruziji? Zašto političari rade ono što rade? Koji su im podsticaji za to? Političari su racionalna bića, kaže ekonomska teorija politike, pa da vidimo kako to izgleda na Kavkazu.

Rusija. Njena politika je zasnovana na verodostojnoj pretnji upotrebe sile, vojne ili energetske. Jasna poruka: „Nemoj da se kačiš sa mnom, loše ćeš da prođeš”. Oni koji šalju verodostojne signale te vrste, retko ulaze u sukobe. Nekada se zvalo „nuklearno odvraćanje”, danas je konvencionalno. Ima tu još nešto – želja Rusije da malo vrati vreme unazad i da nadoknadi ono što je izgubljeno za vreme „vajmarske” Rusije, kako Rusiju devedesetih godina prošlog veka nazivaju mnogi od „tvrdih” Rusa. Sve je to na liniji Putinove izjave da je raspad SSSR-a ogromna istorijska greška. Pa kad već ne može da vreme vrati unazad, Rusija sve države nastale raspadom SSSR-a (osim baltičkih republika) smatra svojim dvorištem, nešto o čemu samo Rusija može da se pita. Održanje Abhazije i Južne Osetije kao enklava u kojima se nalaze ruske „mirovne snage” i novopečeni ruski državljani izuzetno je dobar mehanizam za kontrolisanje jednog dela tog dvorišta još od doba nesrećnog Gamashurdije (prvi predsednik nezavisne Gruzije) i neodlučnog Ševardnadzea (ukoliko je neko mogao sa Rusima, on je bio taj). A od 2003. godine, kada je na vlast došao Sakašvili i počeo da maše američkom zastavom, Rusiji postaju još bitnije ove dve enklave i kontrola nad njima, kojom se de fakto ruši suverenitet Gruzije. Jasna poruka: „Ukoliko hoćeš suverenitet, dogovori se sa nama. C(ij)ena? Prava sitnica!”. Racionalno ponašanje, naravno!

Amerika. Ne baš previše zabrinuta ruskim prangijanjem. Da li je ugrožen neki naš strateški interes? Nije! Da li se nafta i dalje nesmetano prenosi do Batumija i Čejhana i tamo toči na tankere? Po svemu sudeći, da! Jeste da je ovo još jedna tačka u kojoj ćemo globalno da se nadmećemo sa Rusijom, ali samo jedna tačka i ne moraju tu da se ispucaju svi aduti. Pogotovo kada ti aduti nisu baš jaki. A Amerikanci znaju da je najopasnije da se preti praznom puškom – gubiš verodostojnost pretnje. Ukoliko dođe do eskalacije, poput jačanja pomorske blokade, ako nešto nafta počne da „škripi”, onda možemo da pošaljemo flotu. Onda imamo razlog i sredstva da intervenišemo, ali van toga.... Racionalno ponašanje, naravno!

Gruzija. Zašto su preduzeli ovakav potez? Gruzijske vlasti idu iz greške u grešku. Početkom drugog mandata Sakašvilija ponuđeno je vođama Abhazije i Južne Osetije rešenje koje se zasniva na „najširoj autonomiji” (zvuči poznato), ali ono nije poslato na pravu adresu. Prava adresa za to je: Kremlj, Moskva, Rusija – ne radi se o integraciji tih enklava u Gruziju, već o odnosima sa Rusijom. A kada su „Martići” i „Babići” odbili da prime navedeni predlog, porastao je i pritisak javnosti, kao i „jastrebova” u samoj vladi. Ipak, ne mogu da verujem da je bilo ko očekivao da Gruzija ima šanse u vojnom sukobu. Ima indicija da se gruzijska vlast nadala da će doći do ustanka kavkaskih naroda (na primer, dagestanski rodoljubi), pa Rusija neće imati odrešene ruke. Loša procena, očigledno. A da li se neko iz Gruzije raspitao kako stoje stvari kod kavkaskih naroda? Izgleda da nije. Ili je neko želeo da testira kolika je stvarna podrška koju Gruzija može da dobije od Zapada, imajući u vidu da ističe vreme Džordža Buša drugog. Odgovor je stigao jako brzo, uz ogromne troškove, ne po Zapad.

Izgleda da su emocije pobedile razum i da je racionalnost pri donošenju ključne odluke bila veoma „ograničena”. Bes koji u Gruziji postoji u odnosu na Ruse i njihovu politiku pomutio je razum. I doveo do veoma pogrešnih procena! I gde su sada glavni igrači (ponedeljak po podne, 11. avgust: Gruzijci su navodno proglasili kraj rata, Rusi navodno još uvek bombarduju po dubini Gruzije, Gruzijci navodno još nešto prčkaju po Južnoj Osetiji, Kušner je sigurno u Tbilisiju!)?

Gruzijci više neće moći da prete vojnom intervencijom. Sa ovakvim vojnim i političkim rezultatom, to više nije pretnja. Njihov ulazak u NATO je stopiran. I pre svega ovoga bio je pod velikim znakom pitanja, zemlje poput Nemačke i Francuske nisu bile oduševljene time, a sada će biti veoma teško prihvatiti ovakvog saveznika. Bes koji se odnosi na Rusiju među gruzijskim stanovništvom takav je da veže ruke onima koji će da vode Gruziju u budućnosti. Čak ni Rusi nisu mnogo dobili, pokazali su da su brzi na tenku, ali su antiruske emocije u Gruziji strašno porasle i to sa visoke polazne pozicije. Ukoliko čak Sakašvili napusti funkciju (ima naznaka da se Rusi na to ne bi žalili), upravo zbog tog raspoloženja, bez obzira ko dođe posle njega, neće moći da vodi umerenu politiku prema Rusiji. Rusi su još jednom pokazali da su daleko uspešniji u demonstriranju sile nego u sticanju prijatelja i stvaranju savezništava. Amerikanci nisu mnogo izgubili, jedino su njihovi prijatelji dobili packe, a i pokazalo se, po svemu sudeći, da nisu u stanju da kontrolišu neke svoje saveznike. Umesto poboljšanja u smislu Pareta (neki dobijaju, a svi ostali bar ostaju na istom), svi su izgubili.

Politika nije za emotivne ljude.

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu