Svedočanstva o streljanju u Kragujevcu

Čitajući tekst „Bilo me je stid što ostadoh živ”, objavljen 29. oktobra u „Politikinom” dodatku „Kultura, umetnost, nauka”, odlučila sam da napišem ono što je meni poznato o stravičnom streljanju u Kragujevcu oktobra 1941.

Moja majka Roksanda Radenković (rođena u Sumrakovcu, udata Katić) zajedno sa bratom Svetozarom živela je kod tetke Zorke, udate Garić, i teče Vojislava, gde su pohađali kragujevačke gimnazije (žensku i mušku). U te gimnazije su išli i tetkina ćerka Milica i sin Dragan. Dragana su 20. oktobra 1941. zajedno s drugovima iz razreda odveli u šupe Pirotehničkog zavoda. Sutradan su ih postrojili, a jedan naš čovek, držeći papir u rukama, počeo je pred Nemcima da proziva postrojene. Prozvani je morao da izađe ispred reda. Nakon što je prozvao nekoliko njih koji su izašli, sledeći koga je prozvao nije izašao. Prozvao je još jedanput i videvši na niko ne izlazi, moj ujak je skupio hrabrost i istupio napred – pa šta bude. Pošto je prozvao još nekoliko njih, čovek je naredio svima da odmah odu kućama.

Kažu da je ujak stigao kući, u Ulicu Kazimira Veljkovića, sav znojav i izbezumljen. Nije smeo da ide ulicom plašeći se patrola, nego je trčao preko tuđih bašta i dvorišta preskačući plotove i ograde. Plašeći se da ga neko ne prijavi i da ga ne traže, roditelji su ga odmah krišom odveli u selo blizu Kragujevca odakle mu je bio otac. Njegovi su odmah na kući istakli crnu zastavu koje su bile na skoro svim kućama.

Na pročitanom spisku bili su ljudi i deca koje su njihove familije uspele da spasu zahvaljujući mitu ili poznanstvu s lokalnim vlastima. Nije moglo da se sazna zašto se ona osoba nije javila. Da li se plašila da će biti odvedena na streljanje? Ili je već bila streljana? Tako je moj ujak preživeo. Posle rata je završio Ekonomski fakultet na kojem je upoznao buduću suprugu Đurđu iz Rijeke, gde su se preselili i dobili decu Ljubišu i Bebu.

Sećam se još jednog slučaja povezanog s tim tragičnim događajima. Bila sam peti razred osnovne škole 1959. kad sam sa sestrom i roditeljima krenula iz Svilajnca (otac Svetomir Katić je iz Crkvenca i blizak rod čuvenog narodnog tribuna, poslanika i predsednika Skupštine Kraljevine Srbije Dimitrija Katića) na more u Makarsku. Prvo smo fijakerom stigli u Markovac da bismo sačekali voz iz Lapova i stigli u Beograd. Ušli smo u voz i pošli hodnikom da nađemo mesta u nekom kupeu, kad je jedan čovek, dok je majka gledala da li ima mesta, rekao: „Roso, ti si? Uđite.” Mama se obradovala i pozdravila s njim i tako smo putovali zajedno do Beograda. Kada smo se razišli znatiželjno sam pitala mamu ko je taj čovek koji je poznavao nju i moje ujake, a koji je imao potpuno sedu kosu, ali ne i staračko lice. Ispričala mi je njegovu sudbinu. I on je bio u jednoj od grupa koje su određene za streljanje, ali je od straha, kad je počelo streljanje, odmah pao, a preko njega su padali poginuli sugrađani. Nije smeo da se pomeri sve dok se nije smrklo, nekako se iskobeljao i stigao kući na radost, ali i zaprepašćenje svoje porodice – kosa mu je bila potpuno osedela od straha. Ime ne pamtim, ali ga možda neko iz njegove familije pamti i seća ga se.

I još nešto. Ako se dobro sećam, moja majka je rekla da su sedmoro (ili devetoro) braće minirali prugu pre te racije u Kragujevcu i da je zato došlo do odmazde. Ili je to samo kolala priča i pokušaj opravdanja za nečovečnu naredbu sto za jednog.

Mirjana Vujnović,
Beograd