Сведочанства о стрељању у Крагујевцу

Читајући текст „Било ме је стид што остадох жив”, објављен 29. октобра у „Политикином” додатку „Култура, уметност, наука”, одлучила сам да напишем оно што је мени познато о стравичном стрељању у Крагујевцу октобра 1941.

Моја мајка Роксанда Раденковић (рођена у Сумраковцу, удата Катић) заједно са братом Светозаром живела је код тетке Зорке, удате Гарић, и тече Војислава, где су похађали крагујевачке гимназије (женску и мушку). У те гимназије су ишли и теткина ћерка Милица и син Драган. Драгана су 20. октобра 1941. заједно с друговима из разреда одвели у шупе Пиротехничког завода. Сутрадан су их постројили, а један наш човек, држећи папир у рукама, почео је пред Немцима да прозива постројене. Прозвани је морао да изађе испред реда. Након што је прозвао неколико њих који су изашли, следећи кога је прозвао није изашао. Прозвао је још једанпут и видевши на нико не излази, мој ујак је скупио храброст и иступио напред – па шта буде. Пошто је прозвао још неколико њих, човек је наредио свима да одмах оду кућама.

Кажу да је ујак стигао кући, у Улицу Казимира Вељковића, сав знојав и избезумљен. Није смео да иде улицом плашећи се патрола, него је трчао преко туђих башта и дворишта прескачући плотове и ограде. Плашећи се да га неко не пријави и да га не траже, родитељи су га одмах кришом одвели у село близу Крагујевца одакле му је био отац. Његови су одмах на кући истакли црну заставу које су биле на скоро свим кућама.

На прочитаном списку били су људи и деца које су њихове фамилије успеле да спасу захваљујући миту или познанству с локалним властима. Није могло да се сазна зашто се она особа није јавила. Да ли се плашила да ће бити одведена на стрељање? Или је већ била стрељана? Тако је мој ујак преживео. После рата је завршио Економски факултет на којем је упознао будућу супругу Ђурђу из Ријеке, где су се преселили и добили децу Љубишу и Бебу.

Сећам се још једног случаја повезаног с тим трагичним догађајима. Била сам пети разред основне школе 1959. кад сам са сестром и родитељима кренула из Свилајнца (отац Светомир Катић је из Црквенца и близак род чувеног народног трибуна, посланика и председника Скупштине Краљевине Србије Димитрија Катића) на море у Макарску. Прво смо фијакером стигли у Марковац да бисмо сачекали воз из Лапова и стигли у Београд. Ушли смо у воз и пошли ходником да нађемо места у неком купеу, кад је један човек, док је мајка гледала да ли има места, рекао: „Росо, ти си? Уђите.” Мама се обрадовала и поздравила с њим и тако смо путовали заједно до Београда. Када смо се разишли знатижељно сам питала маму ко је тај човек који је познавао њу и моје ујаке, а који је имао потпуно седу косу, али не и старачко лице. Испричала ми је његову судбину. И он је био у једној од група које су одређене за стрељање, али је од страха, кад је почело стрељање, одмах пао, а преко њега су падали погинули суграђани. Није смео да се помери све док се није смркло, некако се искобељао и стигао кући на радост, али и запрепашћење своје породице – коса му је била потпуно оседела од страха. Име не памтим, али га можда неко из његове фамилије памти и сећа га се.

И још нешто. Ако се добро сећам, моја мајка је рекла да су седморо (или деветоро) браће минирали пругу пре те рације у Крагујевцу и да је зато дошло до одмазде. Или је то само колала прича и покушај оправдања за нечовечну наредбу сто за једног.

Мирјана Вујновић,
Београд