Žudnja za slobodom i geografija nasilja

Kairo – U takmičenju za „Zlatnu piramidu” 44. Kairskog festivala, sa japanskom rediteljkom Naomi Kavase kao predsednikom žirija, već su tri filma izazvala pažnju publike jer ovde stižu sa već stečenom reputacijom.

Poljski debitantski film „Hleb i so” Damjana Kucara, sa nagradama osvojenim u Veneciji i Antaliji, egipatsku publiku je osvojio veštinom sa kojom je ovaj mladi reditelj tematski preispitao nasilje i legendarno poljsko (ne)gostoprimstvo spram migranata, dočaravajući stvoreni svet na velikom platnu kao hiperrealan uz pomoć mladih neprofesionalnih glumaca sa kojima je tako sigurno radio.

Tematski povremeno na tragu filmova Gasa van Senta, a atmosferski na tragu filmova Mihaela Hanekea, Kocur pripoveda o jednom letnjem raspustu u omanjem poljskom gradu u koji se na kratko vraća dvadesetogodišnji Timek – talentovani, marljivi i ambiciozni pijanista sa osvojenom stipendijom za nemačke studije. Za razliku od Timeka njegov mlađi brat Jacek svoj pijanistički talenat stavlja u drugi plan, dajući prednost „blejanju” sa drugarima iz detinjstva, zgubidanima koji besperspektivno lutaju naokolo po gradu koji im ne nudi gotovo ništa. Ali ova grupica mladih se tu gde jesu osećaju sasvim dobro. Njihova želja nije da poput mnogih vršnjaka napuste zemlju i nađu bolji život negde na zapadu. Njima je dovoljno da u lokalnoj ćevabdžinici, koju vode dva ljubazna mlada arapska imigranta, popiju po koju i da onda pripiti zapravo glasno kažu ono što i trezni misle. Muslimani su u njihovoj (katoličkoj) sredini nepoželjni.

Kucur atmosferu psihološke klaustrofobije i povišene ksenofobije gradi postepeno i to tako što najčešće oko kamere drži fiksirano na svoje junake uz minimalna kretanja. To pomaže i osećaju stvorene teskobe i nedostatku vazduha što će na kraju kulminirati kratkom ali ubitačno efektnom eksplozijom nasilja. Autorova veština je i u tome na koji se način poigrava i sa percepcijom ljudi koju je lako prevariti. Poljska nacija važi za gostoljubivu, ali je ona i ksenofobična, vrhunski pijanista i umetnik može izgledati i kao reper iz geta a da to ipak nije, a film „Hleb i so” više je malo filozofsko delo nego obična, gotovo dokumentaristička priča o mladiću koji se na kratko vratio u svoj rodni grad. A i sam naslov filma nosi sa sobom tu finu provokaciju: izreka o hlebu i soli ima isto značenje i na poljskom i na arapskom jeziku i svakom pametnom je dosta...

I debitantski film „Alam” palestinskog autora Firasa Hurija (svetska premijera bila je u Torontu) poput Kocurovog jeste jedna vrsta istraživanja mladosti, s tim što Huri vatreno stavlja fokus na politizaciju omladine i prisilni zaborav. On u „Alamu” spaja tradiciju drame o punoletstvu sa političkim istraživanjem palestinske omladine koja živi u Izraelu i stvara zanimljiv, energetski privlačan film o bezazlenosti tinejdžerskog bunta i buđenja političkog aktivizma među novom generacijom arapske dece iz porodica za koje su posledice raseljavanja iz 1948. godine ( stvaranjem države Izrael) još uvek i svakodnevna borba i živa rana.

Hurijevi junaci su srednjoškolci u čije mozgove, uobičajeno u tom uzrastu, udaraju hormoni a naivnost se meša sa umišljenom samouverenošću, dok im nad glavom stalno vijori (često cepana) izraelska zastava što naglašava predstojeći praznik Dana nezavisnosti Izraela, koji se poklapa sa Nakbom – palestinskom komemoracijom raseljenja. Reditelj pojačava osećaj hitnosti tokom filma. S jedne strane je žar mladosti, a sa druge gnev nad opresivnim sistemom. Obrazac prinudnog zaborava (da je tu gde su sada nekada bila Palestina) ne lebdi nad njima samo na časovima istorije, već i u svakodnevnom životu, a njihovo aktivističko buđenje, koliko god bilo naivno i nevešto, podseća da nova generacija nije toliko apatična koliko bi vlast želela. Hurijev „Alam” se povremeno kreće između očiglednog i krajnje suptilnog i stiče se utisak da se reditelj sa tim zapravo poigrava, uvlačeći postepeno gledaoce u lavirinte kontrole i kontradiktornosti prisilnog zaboravljanja istorije. Uz to, tu je i to stalno sklanjanje i podizanje izraelskih i palestinskih zastava, kao značajan simbol koji Firas Huri tretira kao centralno načelo filma...

I francusko-sudansko-libansko-srpska koprodukcija – film „Brana” libanskog konceptualnog vizuelnog umetnika i reditelja Alija Šerija, od Kana na kojem je premijerno prikazan, preko nagrade na 63. Solunu do učešća sada u takmičenju 44. Kairo festivala imao je intenzivan i zapažen festivalski život, kao upečatljivo alegorijsko i vizuelno gotovo ezoterično umetničko delo, u šta će se uskoro na 28. Festivalu autorskog filma u Beogradu uveriti i srpska publika.

Šeri sa „Branom” zapravo debituje u formi dugometražnog filma, a u njemu nastavlja ono započeto kratkim „Kopačem” i „Nemirom”, a to je: istraživanje kako društvene tako i političke krize koje se ugrađuju u zemlje na čijem se tlu dešavaju, što ovaj autor sam naziva „geografijom nasilja”. Njegova pozadina u konceptualnoj vizuelnoj umetnosti je očigledna i u pristupu stvaranju filmova što se ogleda i u njegovim poetskim slikama sa daškom magičnog realizma i sa primesama zagonetnosti. Uz odmereni tempo, Šeri u „Brani” zagoneta i odgoneta pejzaže duše i prirode, kazuje o ekspanzivnoj geografiji nasilja i svedoči kako su nasilni društveni i politički događaji ugrađeni poput cigli i na najiznenađujućim mestima. U ovom slučaju u Sudanu, u okruženju brane Merove na Nilu (podigli su je Kinezi), gde ciglar Maher (naturščik poput svih ostalih glumaca u filmu) danju u znoju pravi cigle, a noću krišom u pustinji gradi misterioznu konstrukciju što liči na Golema. Sudanski narod se diže da traži svoju slobodu od diktature Omara el Bašira (film je u tom periodu i sniman), a Maherov džin, idol od blata, sam će sebi uzeti život. Priroda daruje i kažnjava. Čovekov postupak izaziva prirodu...