Mržnja jeste ono što jede čoveka

Tragedija „Tit Andronik” odvija se poslednjih godina Rimskog carstva i prati sukob rimskog vojskovođe Tita Andronika i gotske kraljice Tamore. Govori o krizi vođe, o njegovoj odsutnosti, prva je od deset tragedija Vilijama Šekspira, napisana između 1588. i 1593. godine. U Jugoslovenskom dramskog pozorištu režira je nagrađivani reditelj: Andraš Urban, koji potpisuje i scenografiju. Urbanu je ovo prva režija u JDP-u. Premijera je u ponedeljak uveče, 26. decembra od 20 sati na sceni „Ljuba Tadić”. Adaptaciju teksta radila je Vedrana Božinović, kostime Lina Leković, muziku Irena Popović Dragović …

Šekspirove junake tumače: Goran Šušljik, Anđelika Simić, Jovana Belović, Veljko Stevanović, Joakim Tasić, Lazar Đukić, Luka Sević, Dragan Sekulić, Petar Petrović, Luka Antonijević, Mladen Lero i Milan Bobić.

Reč je o najbrutalnijoj i najkrvavijoj drami za koju se veruje da je odgovor na tada veoma popularne „tragedije osvete”, koja ne samo da ih nadilazi, nego predstavlja i najavu velikog Šekspirovog pozorišnog genija. Zašto ste baš nju izabrali za prvi susret sa publikom JDP-a?

To je komad koji nosim u sebi još od srednjoškolskih dana. Kada sam počeo da razgovaram o saradnji sa upravom JDP-a nekako mi je taj komad zasvetleo kao jedan od mogućih koje bih ovde da radim. Učinilo mi se da ovde mogu na pravi način da se bavim ovim Šekspirovim rukopisom. Šta god sada da pričam na tu temu, pretpostavljam da neće biti pametno. Dugo sam čekao da režiram u JDP-u, a drama „Tit Andronik” me je odavno provocirala. Retko radim u Beogradu. Ali me je, evo, krenulo sada sa JDP-om. U narednoj godini saradnju ću učvrstiti i kroz rad u Bitef teatru i Narodnom pozorištu u Beogradu. Volim da radim ovde jer osećam, znam da postoji publika koja prati moje predstave.

„Tit Andronik” je od 17. do 20. veka bio gotovo potpuno ignorisan, pre svega, zbog svog krvavog zapleta. Koliko je delikatno ovu Šekspirovu tragediju preslikati u aktuelni trenutak?

Kako god da okrenemo, „Tit Andronik” jeste komad koji donosi surovost. Ovo je priča o osveti, nepravdi, sukobu pojedinca sa državom, sa strukturom vlasti kao takvom. Ako gledamo da je pravda ono što obezbeđuje sistem, zakon, i kada se to ne ostvari kreće osveta. Osveta je ta nekontrolisana stvarnost, ali sve to pokreće mržnja koja je u nama. Dakle, ne moramo tu mnogo tragati što se aktuelnosti tiče. Ne trudim se da delo aktuelizujem u svakodnevnom ili političkom kontekstu. Pokušavam da aktuelizaciju izvučem iz samog komada. Da se to jednostavno desi u datom vremenu i prostoru. Ovde i sada. U poslednje vreme pokušavam jednostavnijim sredstvima da govorim o određenim stvarima i što se sadržaja i same forme tiče. Mislim da svakako živimo u društvu surovosti, gde uvek nailazimo na zakon jačeg. A mržnju možete videti na svakom koraku, i u privatnom, svakodnevnom životu, a isto tako i u kolektivnim kontekstima. Stalno se podgreva, i na kraju uvek proključa. Svedoci smo toga: setimo se devedesetih godina prošlog veka, pa i ranijih vremena. Mržnja jeste ono što jede čoveka.

„Tit Androniku” su, tokom tog razdoblja, umanjivali vrednost čak tvrdeći da to nije Šekspirov komad. Šta ćete nam saopštiti kroz ovo Šekspirovo delo?

Možda „Tit Andronik” ne spada u dobro krojene komade, ali provokativnost nagomilanih ubistava, sakaćenja ljudi, asocira na bolne trenutke. Pokušavam da govorim o vrtlogu zla kroz krug mržnje i osvete koji nikako ne može da se završi. Ta vrsta pravde samo donosi novu i novu ozleđenost, nove rane. Poigravamo se, pozorište nam to nudi, sa mogućnošću, odnosno nemogućnošću kako se to pretvara u našem svetu, u neke spektakle. U smislu kako sama patnja, nasilje, postaju atrakcija.

Piter Bruk je 1955. godine, recimo, radio ovo delo u kojem je krv i nasilje tretirao kao metaforu. Čega je danas metafora, budući da živimo u mešavini straha i uljuljkanosti, komfora i nesigurnosti. Da li smo svesni šta je to zapravo?

„Tit Andronik” govori o svetu od kojeg nas je užasno strah da nam ne uđe u spavaću sobu. To jeste taj svet, za koji mi nikako ne možemo da se suočimo da postoji. Samo sami za sebe primećujemo da smo mnogo drugačiji sada nego pre deset godina. Cela ta grubost, sirovost, stvari koje nekada nisu mogle da se kažu su specifične. Ne mislim na slobodu govora, nego danas se možete predstavljati i kao loš čovek u politici. U smislu: nije pravedno to što radimo, ali će nam biti bolje, i mi ćemo to prihvatiti. Imamo ogromnu težnju ka sigurnosti, ali i nedostatku suočavanja sa stvarnošću koja nas okružuje.

Pozorište je pogodan medij za savladavanje prošlosti. Kakvu sliku sveta pozorište treba da predstavi publici u slučaju vašeg „Tita Andronika”? Ko je, vaš „Tit Andronik”?

„Tit Andronik” jeste mašina za ubijanje. Onaj koji se vrati iz rata i rastura društvo, državu, s tim da se tu pojavljuje i odgovornost države. Mi u ovom slučaju imamo svežu situaciju, svesni smo šta de dešava, jer je rat ne tako daleko od nas. Gde god da se okrenete stižete do teme „Tita Andronika”. Ne postoji čovek koji u nekom trenutku nije pregazio sopstvena pravila: moralna, društvena, politička. Svi na kraju pregaze sva pravila. Njegova tragičnost leži baš u tome da se pridržavao određenih pravila koja su ga izdala, i u tom trenutku kreće tragičnim, sopstvenim putem.

Oduvek izražavate sopstveni stav. Da li se nečega odričete zbog takvog izbora životnog puta?

Pa, sigurno je drugačije nego da radim komercijalnije predstave, koje su prijatnije za gledanje, lakše za varenje… Na kraju krajeva, nisam se ni nešto preterano žalio, radim svoj posao, pa kako bude da bude.

Takav pozorišni prtljag svakako i obavezuje, jer, reklo bi se, nemate pravo na osrednje predstave. Kako izbegavate rutinu u režiji?

Jako je teško da svaki put radite samo jednu predstavu. Od glumaca tražim da i oni ginu za predstavu, isto kao ja. Bez obzira gde radimo i u kakvim okolnostima. To znači da se dajemo do kraja.

Mladim kolegama neprestano kazujem, ponekad to i nije dobro: ne postoji recept. Možete naraviti po izvesnim postulatima profesionalnu predstavu, čak i manipulisati time da se nekome dopadne, drugima ne. Čak i taj aplauz na kraju. Nije priča samo o tome da forsiramo kod glumaca momenat da se otarase klišea. I reditelj treba da se suoči sa sopstvenim komfornim momentima, i on prelazi neke granice. Reditelj mora da prepozna kada određeni momenti počinju da prolaze, da budu prihvaćeni samo zato što je to lakši, isprobani put za njega. E, sada ne pričamo o pet mikrofona ili o spoljašnjim efektima.