Мржња јесте оно што једе човека

Трагедија „Тит Андроник” одвија се последњих година Римског царства и прати сукоб римског војсковође Тита Андроника и готске краљице Таморе. Говори о кризи вође, о његовој одсутности, прва је од десет трагедија Вилијама Шекспира, написана између 1588. и 1593. године. У Југословенском драмског позоришту режира је награђивани редитељ: Андраш Урбан, који потписује и сценографију. Урбану је ово прва режија у ЈДП-у. Премијера је у понедељак увече, 26. децембра од 20 сати на сцени „Љуба Тадић”. Адаптацију текста радила је Ведрана Божиновић, костиме Лина Лековић, музику Ирена Поповић Драговић …

Шекспирове јунаке тумаче: Горан Шушљик, Анђелика Симић, Јована Беловић, Вељко Стевановић, Јоаким Тасић, Лазар Ђукић, Лука Севић, Драган Секулић, Петар Петровић, Лука Антонијевић, Младен Леро и Милан Бобић.

Реч је о најбруталнијој и најкрвавијој драми за коју се верује да је одговор на тада веома популарне „трагедије освете”, која не само да их надилази, него представља и најаву великог Шекспировог позоришног генија. Зашто сте баш њу изабрали за први сусрет са публиком ЈДП-а?

То је комад који носим у себи још од средњошколских дана. Када сам почео да разговарам о сарадњи са управом ЈДП-а некако ми је тај комад засветлео као један од могућих које бих овде да радим. Учинило ми се да овде могу на прави начин да се бавим овим Шекспировим рукописом. Шта год сада да причам на ту тему, претпостављам да неће бити паметно. Дуго сам чекао да режирам у ЈДП-у, а драма „Тит Андроник” ме је одавно провоцирала. Ретко радим у Београду. Али ме је, ево, кренуло сада са ЈДП-ом. У наредној години сарадњу ћу учврстити и кроз рад у Битеф театру и Народном позоришту у Београду. Волим да радим овде јер осећам, знам да постоји публика која прати моје представе.

„Тит Андроник” је од 17. до 20. века био готово потпуно игнорисан, пре свега, због свог крвавог заплета. Колико је деликатно ову Шекспирову трагедију пресликати у актуелни тренутак?

Како год да окренемо, „Тит Андроник” јесте комад који доноси суровост. Ово је прича о освети, неправди, сукобу појединца са државом, са структуром власти као таквом. Ако гледамо да је правда оно што обезбеђује систем, закон, и када се то не оствари креће освета. Освета је та неконтролисана стварност, али све то покреће мржња која је у нама. Дакле, не морамо ту много трагати што се актуелности тиче. Не трудим се да дело актуелизујем у свакодневном или политичком контексту. Покушавам да актуелизацију извучем из самог комада. Да се то једноставно деси у датом времену и простору. Овде и сада. У последње време покушавам једноставнијим средствима да говорим о одређеним стварима и што се садржаја и саме форме тиче. Мислим да свакако живимо у друштву суровости, где увек наилазимо на закон јачег. А мржњу можете видети на сваком кораку, и у приватном, свакодневном животу, а исто тако и у колективним контекстима. Стално се подгрева, и на крају увек прокључа. Сведоци смо тога: сетимо се деведесетих година прошлог века, па и ранијих времена. Мржња јесте оно што једе човека.

„Тит Андронику” су, током тог раздобља, умањивали вредност чак тврдећи да то није Шекспиров комад. Шта ћете нам саопштити кроз ово Шекспирово дело?

Можда „Тит Андроник” не спада у добро кројене комаде, али провокативност нагомиланих убистава, сакаћења људи, асоцира на болне тренутке. Покушавам да говорим о вртлогу зла кроз круг мржње и освете који никако не може да се заврши. Та врста правде само доноси нову и нову озлеђеност, нове ране. Поигравамо се, позориште нам то нуди, са могућношћу, односно немогућношћу како се то претвара у нашем свету, у неке спектакле. У смислу како сама патња, насиље, постају атракција.

Питер Брук је 1955. године, рецимо, радио ово дело у којем је крв и насиље третирао као метафору. Чега је данас метафора, будући да живимо у мешавини страха и уљуљканости, комфора и несигурности. Да ли смо свесни шта је то заправо?

„Тит Андроник” говори о свету од којег нас је ужасно страх да нам не уђе у спаваћу собу. То јесте тај свет, за који ми никако не можемо да се суочимо да постоји. Само сами за себе примећујемо да смо много другачији сада него пре десет година. Цела та грубост, сировост, ствари које некада нису могле да се кажу су специфичне. Не мислим на слободу говора, него данас се можете представљати и као лош човек у политици. У смислу: није праведно то што радимо, али ће нам бити боље, и ми ћемо то прихватити. Имамо огромну тежњу ка сигурности, али и недостатку суочавања са стварношћу која нас окружује.

Позориште је погодан медиј за савладавање прошлости. Какву слику света позориште треба да представи публици у случају вашег „Тита Андроника”? Ко је, ваш „Тит Андроник”?

„Тит Андроник” јесте машина за убијање. Онај који се врати из рата и растура друштво, државу, с тим да се ту појављује и одговорност државе. Ми у овом случају имамо свежу ситуацију, свесни смо шта де дешава, јер је рат не тако далеко од нас. Где год да се окренете стижете до теме „Тита Андроника”. Не постоји човек који у неком тренутку није прегазио сопствена правила: морална, друштвена, политичка. Сви на крају прегазе сва правила. Његова трагичност лежи баш у томе да се придржавао одређених правила која су га издала, и у том тренутку креће трагичним, сопственим путем.

Одувек изражавате сопствени став. Да ли се нечега одричете због таквог избора животног пута?

Па, сигурно је другачије него да радим комерцијалније представе, које су пријатније за гледање, лакше за варење… На крају крајева, нисам се ни нешто претерано жалио, радим свој посао, па како буде да буде.

Такав позоришни пртљаг свакако и обавезује, јер, рекло би се, немате право на осредње представе. Како избегавате рутину у режији?

Јако је тешко да сваки пут радите само једну представу. Од глумаца тражим да и они гину за представу, исто као ја. Без обзира где радимо и у каквим околностима. То значи да се дајемо до краја.

Младим колегама непрестано казујем, понекад то и није добро: не постоји рецепт. Можете наравити по извесним постулатима професионалну представу, чак и манипулисати тиме да се некоме допадне, другима не. Чак и тај аплауз на крају. Није прича само о томе да форсирамо код глумаца моменат да се отарасе клишеа. И редитељ треба да се суочи са сопственим комфорним моментима, и он прелази неке границе. Редитељ мора да препозна када одређени моменти почињу да пролазе, да буду прихваћени само зато што је то лакши, испробани пут за њега. Е, сада не причамо о пет микрофона или о спољашњим ефектима.